О симболичкој равни значења Дизнијеве бајке „Успавана лепотица“

Бајке су приче о деци које нису за децу. Оне су, са становишта модерних интерпретација, доста мрачне приче чије слике и симболи садрже значења која су у вези са различитим, најчешће несвесним садржајима индивидуалног и колективног ума: сексуалношћу, опресијом, некрофилијом, циклусима смењивања живота и смрти, родним улогама, религији, личној трансформацији, одрастању, лојалности, у сваком могућем аспекту оне представљају однос појединца и света испричан на посредан, симболички начин.

Језик бајке је једноставан и код те, подједнако народне и уметничке форме, није толико битно како је нешто речено, иако је формална структура бајки важна за њихово разумевање, тиме се посебно бавио руски фолклориста Владимир Проп, колико је важније, чини се, уочити појављивања одређених предмета и симбола у бајкама, јер нас они пре могу повести ка излазу из многозвучне и заводљиве живе шуме значења.

Овога пута желим да напишем нешто о мом омиљеном Дизнијевом цртаном филму, Успаваној лепотици. О њему можемо говорити са аспекта уметности анимације (анимираног филма), а можемо говорити и о могућим значењима бајке о принцези Аурори и њих доводити у вези са визуелним решењима Волта Дизнија и његових уметника.

Многи наглашавају да је овај филм визуелни празник, да је рађен изузетно оригиналном аниматорском техником, и да су слике, боје, призори у њему потпуно другачији од свих претходних Дизнијевих филмова. Успавана лепотица је снимљена 1959. године, њој претходе класици као што су Снежана и седам патуљака, Пинокио, Фантазија, Дамбо, Бамби, Пепељуга, Алиса у земљи чуда, Петар Пан, Маза и Луња. Стога, овај филм је дуго био врхунац креативног прегнућа студија Дизни, све до Мале сирене из 1990. и Лепотице и звер из 1991.

Филм је снимљен на основу бајке Шарла Пероа коју су касније обрадила и браћа Грим. Ипак, ово није строго уметничка бајка. Њени корени су, са мањим варијацијама, познати у многим културама и део су народне уметности, део су фолклора.

Чини се да ниједна од Дизнијевих јунакиња – које су у нашем времену пролазиле доста строгу родну и друштвену анализу, њихове судбине и карактери преиспитивани су са становишта мерила и тежњи нашег времена – нема овако пасиван однос спрам своје судбине. Од почетка до краја принцеза Аурора нема никакву контролу, вољу или моћ одлуке у свом животу. Сама бајка нема пуно перипетија, заплета, изненадних обрта, њена радња је од почетка до краја праволинијска, догађаји произилазе један из другог у истој равни, радња се чини непрекинутном неким изненадним обртом. Све иде ка једном циљу – ка вретену односно ка испуњењу клетве.

Ово је прича о неумитности судбине, о њеној непромењивости, али само уколико јој се пасивно препустите и уколико они који вас воле имају превише заштитнички однос према вама. Ево како:

Старији брачни пар, краљ и краљица, желе дете које милошћу судбине на крају и добију. Њихова ћерка названа је Аурора (зора). Поводом њеног представљања краљевству заборављају да позову само једну особу, вилу чије је име Малифисент (српски превод њеног имена – Грдана – није добар). Она проклиње девојчицу – пре него што сунце зађе на дан њеног шеснаестог рођендана убошће се врхом прста на иглу вретена и пашће у вечити сан. Једино што ју из те врсте смрти може пробудити јесте пољубац принца који прво мора савладати Малифисент. Родитељи бивају ужаснути али њихове силе немоћне су у односу на клетву и снагу окрутне виле. Чак ни добре виле немају моћ да пониште њену клетву. Родитељи наређују да виле са девојчицом побегну у шуму, да је скривају, а да се сва вретена у краљевству спале. Ипак, клетву и неумитност судбинског тока немогуће је избећи. Принцеза се, уз све напоре да се то не догоди, ипак убоде а пробуди ју, тек после страшне борбе са злом вилом, која се трансформише у змаја, неколико година старији принц. Зло је савладано, пар се, на крају, венчава, и прича се срећно завршава. Ипак, ствари нису тако једноставне.

Видимо да од почетка родитељи страсно – и њихову тежњу је лако разумети – желе да заштите своје дете. Они нису заборавили да позову Малифисент. То се не заборавља. Малифисент је, заправо, онај Антихрист Ларса фон Трира – природа и њене уништитељске тежње, патња, искушење, борба, страдања које је у животу немогуће заобићи. Како сте мисли да тако нешто можете избећи, заправо све их на окупу пита Малифисент. Ако избегаваш све оно што Малифисент подразумева – свесно или несвесно – она сама долази, непозвана и у много јачем облику се манифестује.

Други начин да родитељи заштите своје дете јесте, такође, узалудан: наређују да се сва вретена у краљевству спале. То је, одмах знамо, просто немогуће. Вретено је веома важан симбол, и ту долазимо до онога што је на почетку наглашено. Није важно како је нешто речено (бајка има безброј лингвистичких варијанти), већ шта је речено (истакнуто) више пута у бајци (предмет увек остаје исти, он је важан за анализу). Вретено је симбол неумитности судбине, вретено је нужност која влада у универзуму. Вретено указује на врсту аутоматизма и једноличног понављања, на закон природе, на закон вечног повратка. „Нужност смрти почива у ненужности живота. Вретено парки, које је и њихово обележје, симболизује смрт“, стоји у Речнику симбола Гербрана и Шевалијеа.

Трећи начин заштите, и овога пута контрапродуктивне и неефектне заштите, јесте бежање тамо где те нико не може пронаћи. Родитељи поверајау кћер добрим вилама, којих је три, и оне са девојчицом одлазе у изолован простор шуме. Девојка, опет, не живи свој живот, већ у циљу заштите живи онако како су јој други то наменили, „за њено добро“. Читав свој живот Аурора, заправо, живи несвесно, Аурора је сама персонификација несвесног принципа. Она је презаштићена, није суочавана са искушењима, није суочавана са борбом. Уместо тога, као одговор на искушења, други уместо ње су одабрали скривање и бежање. То је пасиван живот у коме презаштићеност бива изједначена са смрћу, коју она, сада и дословно, не може да избегне. При крају дана њеној шеснаестог рођендана Малифисент се трансформише у вретено, а Аурора и у том чину потпуно хипнотисано и пасивно иде спиралним степеницама ка врху куле, да дотакне врх игле.

Принц, може бити, са једне стране, посматран као биолошки мушкарац који је представа активног принципа, који понавља образац витеза у борби са змајем, на тај начин представљајући контекст у коме добро увек победи зло, у коме је зло увек змај-хтонско-природа а витез оно светло и добро, принцип рација, свесног и цивилизације. Принц у борби са злом има уз себе три виле заштитнице, чије боје хаљина су симболичне – црвена, плава и зелена (љубав, вера, нада). Сличну поставку препознајемо и у грчком миту према коме Атена штити Персеја или, касније, у хришћанском контексту, где Светог Ђорђа који убија аждају штити Богородица.

Са друге стране, принц може бити посматран као део ума који се буди – јунакиња је на прагу зрелости, она има шеснаест година. Принцеза се коначно пробудила, постала је свесна, и започела је битку са змајем – сцене које су у цртаном филму изузетно приказане – коју је на крају, тек уз борбу, захваљујући својим вилама чуваркама добила. Дакле, буђење следи тек после борбе. Тада свесно пољуби несвесно и особа „заблиста“, изађе из затвора сна, из пасивности и презаштићености, које у животу само воде, не у смрт, већ у кому, у један вечни сан, стање „ни тамо ни ту“. Ипак, морамо све ове интерпретације узети са резервом јер је у Дизнијевој бајци мушкарац ипак приказан као реално, живо људско биће које воли девојку и жели да је спасе. Принц у самом цртаном филму није приказан као персонификација неког симбола, ми га накнадно можемо посмтрати у том кључу.

Концепт према коме је јунакиња у потпуности пасивна и концепт коме ми од почетка до краја знамо исход, чинио се и публици 1959. године – гледаоцима на прагу шездесетих и многих друштвених промена које су уследиле – нереалним, наивним, неадекватним. Филм није био уверљив у датом тренутку, није се уклапао у дух времена. Упркос свом врхунском уметничком домету, овај анимирани филм није остварио нарочит успех на благајнама, што је Волта Дизнија, који је тада још увек био жив, изузетно погодило.

Временом је овај филм добио пажњу и славу коју апсолутно заслужује, иако сама прича није никада до краја – на нивоу дословног тумачења – прихваћена као извесна. Публика није успевала да се до краја идентификује са Аурором јер је време, и његови културни обрасци, учинило своје. Међутим, публика и време су се савршено уклопили са Малифисент. Она је, како ствари стоје, главна јунакиња ове бајке, она је савременој публици много реалнији, уверљивији, извеснији карактер, са којим заиста нема шале.

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A