Правда за Тонија! О филму „Лице са ожиљком“ Брајана де Палме

Када помислим на филм Лице са ожиљком, чији су аутори Брајан де Палма и Оливер Стоун, а главни протагониста Ал Паћино у улози Тонија Монтане, прво ми падну на памет два цитата, један је Кјубриков, други Маргерит Дирас:

Одувек су ме занимале две врсте људи, криминалци и уметници, јер ни једни ни други не прихватају живот такав какав јесте. – Кјубрик

односно

Прерано је за мене постало прекасно. – Дирас

Тони Монтана се савршено уклапа у речено. Он не прихвата живот такав какав јесте али у његовој судбини је оличена сва „прекасност“, још на почетку. Класа и околности у којима смо рођени тешко могу бити превазиђени јер оно што је у средини се апсолутно не рачуна с обзиром на оно што стоји на почетку и на крају, а то је оно Кафкино: „Као пса!“.

Тони је јунак кога је маестрално одиграо Ал Паћино. Он успева, упркос у основи негативном карактеру Тонија, да произведе у гледаоцу емпатију. Управо такве улоге и одликују Паћина. Први његов филм који сам гледала био је Млетачки трговац, у коме глуми Шајлока, „негативца“ (мора под наводнике). Затим, Ричарда III, демонског негативца коме наводници нису потребни, али који производи симпатије гледалаца. О макијавелистичкој заводљивости Мајкла Корлеонеа, кога волимо баш зато што је тако бриљантан негативац, не треба пуно говорити. Углавном, мислило се да је са том улогом Паћино досегао свој глумачки врхунац. Ипак, он се 1980. остварује у улози кубанског мигранта и кокаинског боса, Тонија Монтане, и апсолутно одушевљава, проширујући границе схватања негативца.

Тони је са Кубе и очајнички жели у Америку. Леви тоталитаризам Фидела Кастра му није дао никакву шансу за нормалан живот. Али, Тони је волунтариста. Воља, снага воље, кључна је за његову борбу и пут до успеха. То нису ни физичка снага ни интелигенција (која Тонију не недостаје, да будемо објективни), већ искључиво воља. Уместо да му сломи личност и индивидуалност, уместо да га учини покорним, као што је већину, опресивни комунистички режим код Тонија производи супротно, вољу да побегне, да успе, да се не покори. То је важно напоменути јер управо карактер, који је спољашња сила формирала, утиче на његово понашање као гангстера у Америци. Тони се не покорава, то је његова најуочљивија особина. Неки људи, једноставно, не трпе шефове.

Он трпи понижења у нељудским условима кампа за мигранте али, на крају, добија држављанство. Почиње да ради у киоску брзе хране (где друго, наравно, то је и данашњим мигрантима врхунац досезања друштвене проходљивости, уз продавање сувенира на картонским кутијама, неправда која је овде јако добро предочена), али то не задовољава његове животне апетите. Америка му каже да је сан остварив, а и more is more. Тони одлучује – push it to the limit!

Храброст и непокорност показује у окршају са мафијом у хотелу, која тестером касапи његовог друга док он ни по коју цену не проговара. Његов најбољи друг, а они су карактерно контрастирани, за то време у колима одмерава девојке које пролазе. Тај мањак карактера спрам жена на крају ће га и коштати живота.

Тони убрзо постаје највећи кокаински бос у Мајамију, преузима посао човека за кога је радио, жени се Елвиром, девојком свог дотадашњег боса, стиче огромно богатство, али – више је више! Лимит не постоји, граница до које се иде изнова се помера. Што је богатији и моћнији, Тонијев живот постаје све хаотичнији.

Визуелна естетика филма је беспрекорна и често она прво привуче хледаоца, који иначе не би био заинтересован за овакве теме. Лице са ожиљком би се, без гледања, а само на нивоу радње коју би вам неко препричао, могао слободно прогласити за највећи српски филм 20. века. Међутим, није тако. Радња дели трон са невербалним а прегласним језиком костима, са архитектуром, са спољашњим ефектима (аутомобилима – жути кабриолет са зебрастим седиштима – са бојама наслона за столице на плажи, са тропским кошуљама, са бенгалским тигром као кућним љубимцем у врту виле). Глума је изванредна и овај филм не би био овако успело остварење без Ал Паћинове интерпретације која је, баш попут ожиљка на Тонијевом лицу, хаотична и ефектна.

Тонија дефинишемо не само кроз волунтаристички однос према животу, успеху и америчком сну, већ и према односу са женама. Њих је изненађујуће мало у животу човека који има много новца. Он жели моћ па тек онда новац. Тек онда, каже он најбољем пријатељу, можеш имати и најбоље жене. Само паре нису довољне. Ипак, чини се да управо оне униште његов однос са све три битне жене у његовом животу. Мајка га презире због онога што је постао, избацује из куће, не жели га у својој близини, вређа га. Његова рођена сестра, Ђина, га воли и подржава. Веома хуманизујућа црта Тонијевог карактера управо се открива кроз однос са њом. Он јој даје новац, жели да јој помогне, али ју тако само увуче у свет пакла, у свет дроге, мафије и порока. Исто тако, он има претерано заштитнички однос према њој. Његова жена и његова сестра носе апсолутно исти тип хаљина, али оне му само код сестре сметају, јер „његова сестра неће изгледати као курва!“ Он убије свог најбољег пријатеља када га затекне у њеној кући и уништи тако два живота. Он то сматра увредом јер његова сестра није „једна од оних девојака!“, којима је његов најбољи пријатељ био склон.

Најзад, ту је и Тонијева супруга, Елвира, коју је савршено одиграла Мишел Фајфер. Елвира је trophy wife. Она је увек „сморена“, незадовољна, дрска, без нарочитог циља у животу, прожета велтшмерцом кокаинске супруге која је углавном савршено обучена. Управо костими које носи, хаљине, наочаре и шешире, у снажној су вези са њеним карактером. Она је потпуно транспарентна, лака, све је код ње лепо и необавезно лепршаво. Одећа је материјализација њеног cocaine state of mind. У односу са Тонијем она није пасивна, напротив. Прве речи које му упућује, докиграју у дискотеци су: Don’t call me baby, I’m not your baby! Чини се да она презире Тонија, да је са њим из досаде, да се гнуша његовог понашања, облачења, начина говора. Подцењује га и јавно вређа. Тони њу у почетку не понижава јавно нити има унапред доминантан однос према њој. То се касније мења како постаје богатији а Елвира незадовољнија.

Најзад, Тонијева палата, у којој на крају остаје сам, са пирамидом кокаина испред себе, у црном оделу са златним Oмега сатом на руци, јесте реплика вила римских императора и сенатора, са све репродукцијама црвених фресака из Помпеја. Вила је одраз Тонијеве мегаломаније, амбиције, али и лажног, крхког, кич концепта америчког сна. Низак и незграпан, са смешном фризуром, превеликог одела, и незграпног хода, у огромној вили, јуначки се бори – сам против свих. Кодекс је задржао – непокоравање. Он одбија да убије новинара који се бави истрагом боливијског боса кокаина, са којим Тони ради, само зато што новинар улази у кола под којима је бомба са женом и децом, а то није био део плана. Бос му се свети, сестра му бива убијена, Елвира га напушта, полиција га уцењује, али до краја Тони остаје Тони. Сам са машинком у руци против свих у својој императорској вили у чијем средишњем холу је фонтана. На њеном почетку је скулптура од злата – три грације придржавају земаљску куглу, на чијем екватору, црвеним неонским словима пише The World is Yours. Велики портрет Тонија који у црном оделу стоји над Елвиром која седи на необарокној фотељи, у црвеној хаљини, са перфектно исфенираном плавом косом, попут пикада je прободен стотинама метака. У базену, под глобусом на коме стоји Свет је твој, плута беживотно Тонијево тело.

Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.