Богати људи никада неће отићи у рај али сиромашни већ служе свој рок у паклу. О филму „Крадљивци бицикла“ Виториа де Сике

Крадљивци бицикла је тужан филм. Режирао га је Виторио де Сика 1948. године. Сценарио је написао Чезаре Заватини. У њему препознајемо послератну тугу земље која је изгубила рат. То је филм о безизлазу и очају сиромашног човека, о понижењу које не бива искупљено и неком вишом милошћу награђено.

Антонио Ричи коначно добија посао. Он ће лепити филмске постере по фасадама Рима. Једини услов да добије тај посао, баш он међу десетинама других, јесте да има бицикл.

Ипак, његов бицикл је покварен. Он нема новца за поправку а посао му је очајнички потребан. Има двоје мале деце. Његова жена има план: продаће сву постељину коју имају како би поправили бицикл. Међутим, већ првог дана на послу Антонију украду бицикл. Никога нема да за њим потрчи како би ухваио лопова, у полицији никоме није стало до његовог случаја, нико на овом свету не може да му помогне.

Он заједно са сином, дететом које има највише седам година, лута градом, трчи од места до места, креће се од једне ситуације до друге, како би пронашао крадљивца, али у томе не успева. Очајан је. Не сме да изгуби посао али бицикл не може да пронађе. Запоставља сина, удари га, виче на њега, заборавља га, дете пада по улицама, кисне, градси превоз је препун, људи су непријатни, зли, варалице. Његов син једе хлеб и моцарелу док у истој таверни друго дете једе „прави оброк“. Ако тата не пронађе бицикл син ускоро неће имати ништа да једе.

Сиромаштво је куга која никада неће бити излечена. Понижења су једино извесна.

У очајању, на самом крају филма, отац и син седе на тротоару, док се надомак њих чује бука са стадиона. Игра се важна фудбалска утакмица о којој они, као прави отац и син, нису стигли да говоре. Чини се да сви у граду возе бицикле, њих је на стотине у филму, али само су Антонијев украли. Отац даје сину новац да уђе у аутобус и оде јер је одлучио да украде бицикл који је приметио да стоји ослоњен о фасаду. На бицикл нико не пази, улица је празна, полицајац је далеко. Искористиће гужву, утакмица се ускоро завршава.

Да ли је грех украсти хлеб ако си гладан? Јесте – то је туђи хлеб. Дете не успева да уђе у аутобус и посматра сцену:

Види мушкарца који седа на бицикл и вози га што брже може. За бициклом његовог оца, иако је град тада био пун, није имао ко да потрчи. Овде је улица празна, али за тим човеком, гледа дете, трчи баш много људи. Они на крају ухвате крадљивца. Дете види како његовог оца други људи пљују и шамарају. Вређају га, говоре му ружне речи. Дете плаче. Човек чији је бицикл одлучи да га пусти, ето му прилике да испадне велик и милостив, а и не жели да се замара са полицијом.
Отац, понижен, хода до сина, и плаче. Заједно се пешице враћају кући. А станују у далеком предграђу. Њихов Рим није онај Рим који виђамо у читанкама и бедекерима.

Филм не нуди решење. Не знамо како се судбина породице решава. Срећан крај је иовако филмска измишљотина, а овај филм, то није филм, то је сам живот.
Људске судбине стеже обруч неправде. Појединци унутар ње у искушењу су да ту неправду понове и продуже јој иовако бесконачно трајање. Стара латинска изрека каже да се грех за грехом ваља. Страшна је срамота када вас дете гледа док грешите, док вас шамарају, док беспомоћно киснете, док вас псују и избацују из цркве, док му поручујете да, сва је прилика, то и њега једном чека.

Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.