Bogati ljudi nikada neće otići u raj ali siromašni već služe svoj rok u paklu. O filmu „Kradljivci bicikla“ Vitoria de Sike

Kradljivci bicikla je tužan film. Režirao ga je Vitorio de Sika 1948. godine. Scenario je napisao Čezare Zavatini. U njemu prepoznajemo posleratnu tugu zemlje koja je izgubila rat. To je film o bezizlazu i očaju siromašnog čoveka, o poniženju koje ne biva iskupljeno i nekom višom milošću nagrađeno.

Antonio Riči konačno dobija posao. On će lepiti filmske postere po fasadama Rima. Jedini uslov da dobije taj posao, baš on među desetinama drugih, jeste da ima bicikl.

Ipak, njegov bicikl je pokvaren. On nema novca za popravku a posao mu je očajnički potreban. Ima dvoje male dece. Njegova žena ima plan: prodaće svu posteljinu koju imaju kako bi popravili bicikl. Međutim, već prvog dana na poslu Antoniju ukradu bicikl. Nikoga nema da za njim potrči kako bi uhvatio lopova, u policiji nikome nije stalo do njegovog slučaja.

On zajedno sa sinom, detetom koje ima najviše sedam godina, luta gradom, trči od mesta do mesta, kreće se od jedne situacije do druge, kako bi pronašao kradljivca, ali u tome ne uspeva. Očajan je. Ne sme da izgubi posao ali bicikl ne može da pronađe. Zapostavlja sina, udari ga, viče na njega, zaboravlja ga, dete pada po ulicama, kisne, gradsi prevoz je prepun, ljudi su neprijatni, zli, varalice. Njegov sin jede hleb i mocarelu dok u istoj taverni drugo dete jede „pravi obrok“. Ako tata ne pronađe bicikl sin uskoro neće imati ništa da jede.

Siromaštvo je kuga koja nikada neće biti izlečena. Poniženja su jedino izvesna.

U očajanju, na samom kraju filma, otac i sin sede na trotoaru, dok se nadomak njih čuje buka sa stadiona. Igra se važna fudbalska utakmica o kojoj oni, kao pravi otac i sin, nisu stigli da govore. Čini se da svi u gradu voze bicikle, njih je na stotine u filmu, ali samo su Antonijev ukrali. Otac daje sinu novac da uđe u autobus i ode jer je odlučio da ukrade bicikl koji je primetio da stoji oslonjen o fasadu. Na bicikl niko ne pazi, ulica je prazna, policajac je daleko. Iskoristiće gužvu, utakmica se uskoro završava.

Da li je greh ukrasti hleb ako si gladan? Jeste – to je tuđi hleb. Dete ne uspeva da uđe u autobus i posmatra scenu:

Vidi svog oca koji seda na tuđi bicikl i vozi ga što brže može. Za njegovim biciklom, iako je grad tada bio pun, nije imao ko da potrči. Ovde je ulica prazna, ali za njegovim ocem sada, gleda dete, trči mnogo ljudi. Oni ga na kraju uhvate. Dete vidi kako njegovog oca drugi ljudi pljuju i šamaraju. Vređaju ga, govore mu ružne reči. Dete plače. Čovek čiji je bicikl odluči da ga pusti, eto mu prilike da ispadne velik i milostiv, a i ne želi da se zamara sa policijom. Otac, ponižen, hoda do sina, i plače. Zajedno se pešice vraćaju kući. A stanuju u dalekom predgrađu. Njihov Rim nije onaj Rim koji viđamo u turističkim vodičima i na instagramu.

Film ne nudi rešenje. Ne znamo kako se sudbina porodice rešava. Srećan kraj je iovako filmska izmišljotina, a ovaj film, to nije film, to je sam život. Ljudske sudbine steže obruč nepravde. Pojedinci unutar nje u iskušenju su da tu nepravdu ponove i produže joj iovako beskonačno trajanje. Stara latinska izreka kaže da se greh za grehom valja. Strašna je sramota kada vas dete gleda dok grešite, dok vas šamaraju, dok bespomoćno kisnete, dok vas psuju i izbacuju iz crkve, dok mu poručujete da, sva je prilika, to i njega čeka.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.