Спектакл дистопије, наивност утопије. О филму „Метрополис“ Фрица Ланга

Метрополис је књига коју је 1925. године написала немачка књижевница Теа фон Харбоу. На основу тог романа, код нас још увек непреведеног, Фриц Ланг, њен тадашњи супруг, снимио је филм, две године касније, 1927. године.

Метрополис је класик филмске уметности и изузетно спектакуларан филм. Под спектакуларним подразумевам читав сетинг, кулисе кроз које и испред којих се крећу јунаци, начин на који је град Метрополис замишљен, начин на који глумци глуме, а који је мени веома интересантан баш зато што је пренаглашено експресиван, лишен било какве назнаке „природног“. Филм је пренаглашено театралан, покрети и гестикулација су овде на граници плеса или авангардног балета на коме би Дјагиљев и сви Руси у Паризу позавидели Лангу и његовим глумцима.

Фантастичну артифицијалност овог немог филма, чију „немост“ надокнађују други елементи, немост коју скоро и да не примећујемо, истиче више антологијских сцена:

  • приказ самог града из далеке будућности, радња је смештена у 2026.
  • приказ Вавилонске куле у средишту града
  • приказ Молоха, божанства коме деца бивају жртвована, а који се појављује пред главним јунаком као визија у форми огормне машине којој су дата обличја сфинге
  • приказ жене-робота
  • приказ декаденције, иначе својствене Берлину и Немачкој између два рата, на забави богатих људи који похотно гледају мушке и женске забављаче („Вавилонска блудница“ у чувеном костиму)
  • приказ религиозних и револуционарних заноса маса – радника који су изједначени са првим хришћанима 
  • приказ потопа, чувеног библијског мотива.

Филм Метрополис садржи мноштво алузија на старозаветне и новозаветне приче.У филму је снажно истакнута потреба човечанства за месијом, за оним који ће успостваити правду на свету кроз помирење ума (власника фабрика) и руку (радника). Тај медијатор мора бити срце, а срце се огледа, пре свега, у духовном помирењу супротстављених страна. Радници су у потрази за срцем, Марија, њихова духовна водиља и предводница им обећава да ће се то срце појавити пред њима, она их теши, она их убеђује да буду стрпљиви – њихов спаситељ ће се сигурно доћи.

Метрополис је дистопијски град. Дистопија је негативна утопија. Ако је утопија идеално друштво које предстваља добробит и једнакост свих људи, дистопија је све супротно, она је мрачно и неправедно место организовано строго, нарочито по питању класа и касти, тако да је пирамидалне ступњеве друштва немогуће превазићи. Свака класа зна где јој је место и у њему, заробљена, проводи свој живот.  

Град Метрополис, у његовим катакомбним деловима, настањују први хришћани – радници. Њих је много, они раде много, исцрпљени су, изнемогли од рада али и, подједнако, они су изнемогли због страха од због могуће грешке која би довела до колапса велике машине („Молоха“). Међу радницима има и реакционарних, оних који су оданији капиталисти и имају више разумевања за власника него за своје другове, за остале раднике са којима исту деле судбину, мада ће та неправда и експлоататорски моменат бити дестабилизовани до краја филма, успоставиће се једна веома снажна узајамна условљеност радника и власника капитала. Радници, такође, никада не излазе на површину, у горње делове града.

У горњим деловима града су богати. Отац главног јунака је најбогатији човек Метрополиса коме у остварењу многих циљева помаже један научник. Капитал и технологија, као директан производ науке, нераздвојни су. Син најбогатијег човека града нема никакву представу у каквом стању се налази град и каква класна устројеност њиме влада. Он време проводи у забави, у фриволном дангубљењу, све док једног дана не види Марију, младу девојку која се брине о деци радника. Он ју прати и сазнаје да је управо она једина утеха тим људима. Она са њима разговара по катакомбама, теши их, саветује да издрже, да буду стрпљиви и да ће њихов спасилац ускоро доћи. Син се тада по први пут осврће око себе и заинтересује се за „стваран свет“, за посао свога оца, за раднике и за њихову децу. Он увиђа неправилности, посебно када отац пред њим, без имало сажаљења, отпусти једног радника који због отказа жели да се убије. Његов живот без посла и после тог понижења више нема смисла.

Фредер, син Јоха Фредерсена, силази међу раднике, почиње да ради са машинама, схвата колико је посао тежак и исцрпљујућ. Истовремено, научник, чије је име Ротванг, покушава да васкрсне мртву Хел, жену у коју је и сам био заљубљен, али која се удала за Јоха и која му је родила сина, Фредера, нашег главног јунака. Богаташ и научник силазе у катакомбе, међу раднике, и виде Марију која са њима разговара. Фредерсен налаже Ротвангу да свом роботу подари Маријин лик који би се, постепено, понашао у супротности од праве Марије, уништио њену репутацију међу радницима и спречио било какву радничку побуну. Међутим, научник планира нешто сасвим супротно: да искористи жену-робота како би убио капиталисту и преузео владавину над градом. Научник киднапује Марију и њен лик дарује роботу, кога хуманизује на тај начин, али са злокобним и наопаким намерама. Жена-робот у лику Марије заиста подстакне раднике, својим запаљивим говорима, не благим и трпељивим, већ бунтовним и провокаторским, на побуну, нереде, хаос и револуцију.

И док радници уништавају машине, док уништавају власништво у чијем стварању су учествовали, њихова деца су сама. Због неодржавања машина у доњим деловима града долази до великог потопа. Како ће, без деце и имовине, живети, питају се радници. Но, већ је касно, штета је учињена. Егзистенција у сталној побуни, у рушењу и револуцији није могућа. Радници, схвативши да су преварени, лажну Марију стављају на ломачу и она у бунилу и екстази гори. Права Марија, пак, бежи из лабараторије лудог научника, њу ослобађа Фредер, који је у њу и заљубљен, који научника, на крају убије тако што га у борби гурне са врха катедрале. Фредер и Марија потом заједно спашавају децу од потопа, од сигурне смрти у води.

Најзад, Фредер, син капиталисте, постаје управо тај медијатор између руку и ума, између капиталисте и радника. Он је то срце које хармонично и у потпуном сједињењу спаја два опречна и супротстављена елемента овога света, он је тај који од дистопије Метрополиса прави идеалну утопију.

Овај филм је, у свом коначном разрешењу, утопијска прича која у религијско и алегоријско рухо, на један визуелно изванредан начин, заодева причу о капитализму и социјализму, њиховом суживоту и помирењу. Филм са својом причом је одраз сталних трења унутар самог немачког друштва и реалног искуства његових грађана, нарочито пред 1933.

Филм, чини се, афирмише племениту идеју која у једном огрубелом свету, и с обзиром на искуство које је свет од 1927. па до данас прошао, не звучи толико племенито, колико наивно.

Ми се, најзад, питамо: шта је оно што чини да ми и данас волимо овај филм – његова порука, његов идеолошки слој, или његова визуелна магија, која је, можда, једна много делотворнија и трајнија идеологија?

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A