Spektakl distopije, naivnost utopije. O filmu „Metropolis“ Frica Langa

Metropolis je knjiga koju je 1925. godine napisala nemačka književnica Tea fon Harbou. Na osnovu tog romana, kod nas još uvek neprevedenog, Fric Lang, njen tadašnji suprug, snimio je film, dve godine kasnije, 1927. godine.

Metropolis je klasik filmske umetnosti i izuzetno spektakularan film. Pod spektakularnim podrazumevam čitav seting, kulise kroz koje i ispred kojih se kreću junaci, način na koji je grad Metropolis zamišljen, način na koji glumci glume, a koji je meni veoma interesantan baš zato što je prenaglašeno ekspresivan, lišen bilo kakve naznake „prirodnog“. Film je teatralan, pokreti i gestikulacija su na granici plesa i avangardnog baleta na kome bi Djagiljev i svi Rusi u Parizu pozavideli Langu i njegovim glumcima.

Fantastičnu artificijalnost ovog nemog filma, čiju „nemost“ nadoknađuju drugi elementi, nemost koju skoro da ne primećujemo, ističe više antologijskih scena:

  • prikaz grada iz daleke budućnosti, radnja je smeštena u 2026.
  • prikaz Vavilonske kule u središtu grada
  • prikaz Moloha, božanstva kome deca bivaju žrtvovana, a koji se pojavljuje pred glavnim junakom kao vizija u formi ogormne mašine kojoj su data obličja sfinge
  • prikaz žene-robota
  • prikaz dekadencije, inače svojstvene Berlinu i Nemačkoj između dva rata, na zabavi bogatih ljudi koji pohotno gledaju muške i ženske zabavljače („Vavilonska bludnica“ u čuvenom kostimu)
  • prikaz religioznih i revolucionarnih zanosa masa – radnika koji su izjednačeni sa prvim hrišćanima
  • prikaz potopa, čuvenog biblijskog motiva.

Film Metropolis sadrži mnoštvo aluzija na starozavetne i novozavetne priče. U filmu je snažno istaknuta potreba čovečanstva za mesijom, za onim koji će uspostvaiti pravdu na svetu kroz pomirenje uma (vlasnika fabrika) i ruku (radnika). Taj medijator mora biti srce, a srce se ogleda, pre svega, u duhovnom pomirenju suprotstavljenih strana. Radnici su u potrazi za srcem, Marija, njihova duhovna vodilja i predvodnica im obećava da će se to srce pojaviti pred njima, ona ih teši, ona ih ubeđuje da budu strpljivi – njihov spasitelj će se doći.

Metropolis je distopijski grad. Distopija je negativna utopija. Ako je utopija idealno društvo koje predstvalja dobrobit i jednakost svih ljudi, distopija je sve suprotno, ona je mračno i nepravedno mesto, organizovano strogo, naročito po pitanju klasa, tako da je piramidalne stupnjeve društva nemoguće prevazići. Svaka klasa zna gde joj je mesto i u njemu, zarobljena, provodi svoj život.

Metropolis, u njegovim katakombnim delovima, nastanjuju prvi hrišćani – radnici. Oni nikada ne izlaze na površinu, u gornje delove grada. Njih je mnogo, oni rade mnogo, iscrpljeni su, iznemogli od rada i straha zbog moguće greške koja bi dovela do kolapsa velike mašine („Moloha“). Među radnicima ima i reakcionarnih, onih koji su odaniji kapitalisti i imaju više razumevanja za vlasnika nego za svoje drugove sa kojima istu dele sudbinu. Ta nepravda i činjenica otvorene eksploatacije biće destabilizovani do kraja filma – uspostaviće se jedna veoma snažna uzajamna uslovljenost radnika i vlasnika kapitala.

U gornjim delovima grada su bogati. Otac glavnog junaka je najbogatiji čovek Metropolisa kome u ostvarenju mnogih ciljeva pomaže jedan naučnik. Kapital i tehnologija, kao direktan proizvod nauke, nerazdvojni su. Sin najbogatijeg čoveka grada nema nikakvu predstavu u kakvom stanju se nalazi grad i kakva klasna ustrojenost njime vlada. On vreme provodi u zabavi, u frivolnom dangubljenju, sve dok jednog dana ne vidi Mariju, mladu devojku koja se brine o deci radnika. On ju prati i saznaje da je upravo ona jedina uteha tim ljudima. Ona sa njima razgovara, teši ih, savetuje da izdrže, da budu strpljivi i da će njihov spasilac uskoro doći. Sin se tada po prvi put osvrće oko sebe i zainteresuje se za „stvaran svet“, za posao svoga oca, za radnike i za njihovu decu. On uviđa nepravilnosti, posebno kada otac pred njim, bez imalo sažaljenja, otpusti jednog radnika koji zbog otkaza želi da se ubije. Njegov život bez posla i posle tog poniženja više nema smisla.

Freder, sin Joha Fredersena, silazi među radnike, počinje da radi sa mašinama, shvata koliko je posao težak i iscrpljujuć. Istovremeno, naučnik, čije je ime Rotvang, pokušava da vaskrsne mrtvu Hel, ženu u koju je i sam bio zaljubljen, ali koja se udala za Joha i koja mu je rodila sina, Fredera, našeg glavnog junaka. Bogataš i naučnik silaze u katakombe, među radnike, i vide Mariju koja sa njima razgovara. Fredersen nalaže Rotvangu da svom robotu podari Marijin lik koji bi se, postepeno, ponašao u suprotnosti od prave Marije, uništio njenu reputaciju među radnicima i sprečio bilo kakvu radničku pobunu. Međutim, naučnik planira nešto sasvim suprotno: da iskoristi ženu-robota kako bi ubio kapitalistu i preuzeo vladavinu nad gradom. Naučnik kidnapuje Mariju i njen lik daruje robotu, koga humanizuje na taj način, ali sa zlokobnim i naopakim namerama. Žena-robot u liku Marije zaista podstakne radnike, svojim zapaljivim govorima, ne blagim i trpeljivim, već buntovnim i provokatorskim, na pobunu, nerede, haos i revoluciju.

I dok radnici uništavaju mašine, dok uništavaju vlasništvo u čijem stvaranju su učestvovali, njihova deca su sama. Zbog neodržavanja mašina u donjim delovima grada dolazi do velikog potopa. Kako će, bez dece i imovine, živeti, pitaju se radnici. No, već je kasno, šteta je učinjena. Egzistencija u stalnoj pobuni, u rušenju i revoluciji nije moguća. Radnici, shvativši da su prevareni, lažnu Mariju stavljaju na lomaču i ona u bunilu i ekstazi gori. Prava Marija, pak, beži iz labaratorije ludog naučnika, nju oslobađa Freder, koji je u nju i zaljubljen, koji naučnika, na kraju ubije tako što ga u borbi gurne sa vrha katedrale. Freder i Marija potom zajedno spašavaju decu od potopa, od sigurne smrti u vodi.

Najzad, Freder, sin kapitaliste, postaje upravo taj medijator između ruku i uma, između kapitaliste i radnika. On je to srce koje harmonično i u potpunom sjedinjenju spaja dva oprečna i suprotstavljena elementa ovoga sveta, on je taj koji od distopije Metropolisa pravi idealnu utopiju.

Ovaj film je, u svom konačnom razrešenju, utopijska priča koja u religijsko i alegorijsko ruho, na jedan vizuelno izvanredan način, zaodeva priču o kapitalizmu i socijalizmu, njihovom suživotu i pomirenju. Film sa svojom pričom je odraz stalnih trenja unutar samog nemačkog društva i realnog iskustva njegovih građana, naročito pred 1933.

Film, čini se, afirmiše plemenitu ideju koja u jednom ogrubelom svetu, i s obzirom na iskustvo koje je svet od 1927. pa do danas prošao, ne zvuči toliko plemenito, koliko naivno.

Mi se, najzad, pitamo: šta je ono što čini da mi i danas volimo ovaj film – njegova poruka, njegov ideološki sloj, ili njegova vizuelna magija, koja je, možda, jedna mnogo delotvornija i trajnija ideologija?

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.