Metropolis je knjiga koju je 1925. godine napisala nemačka književnica Tea fon Harbou. Na osnovu tog romana, dve godine kasnije, Fric Lang, njen tadašnji suprug, snimio je klasik filmske umetnosti i vodeću oznaku vajmarske kinematografije.
Metropolis (1927) je izuzetno spektakularan film. Pod spektakularnim podrazumevam čitav seting, kulise kroz koje i ispred kojih se kreću junaci, način na koji je grad Metropolis zamišljen, način na koji glumci glume, a koji je prenaglašeno ekspresivan i lišen bilo kakve naznake „prirodnog“. Pokreti i gestikulacija su ovde na granici plesa i avangardnog baleta.
Fantastičnu artificijalnost ovog nemog filma, čiju „nemost“ nadoknađuju drugi elementi, i koju skoro da ne primećujemo, ističe više antologijskih scena:
- prikaz grada iz daleke budućnosti (radnja je smeštena u 2026. godinu)
- prikaz Vavilonske kule u središtu grada
- prikaz Moloha, božanstva kome deca bivaju žrtvovana, a koji se pojavljuje pred glavnim junakom kao vizija u formi ogormne mašine kojoj su data obličja sfinge
- prikaz žene-robota
- prikaz seksualne dekadencije („Vavilonska bludnica“ u čuvenom kostimu na zabavi bogatih)
- prikaz religioznih i revolucionarnih zanosa masa – radnika koji su izjednačeni sa prvim hrišćanima
- prikaz potopa, poznatog biblijskog motiva.
Metropolis sadrži mnoštvo aluzija na starozavetne i novozavetne priče. U filmu je istaknuta potreba čovečanstva za mesijom, za onim koji će uspostvaiti pravdu na ovome svetu kroz pomirenje uma (vlasnika fabrika) i ruku (radnika). Taj medijator mora biti srce, a srce se ogleda, pre svega, u duhovnom pomirenju suprotstavljenih strana. Radnici su u potrazi za srcem, Marija, njihova duhovna vodilja i predvodnica im obećava da će se to srce pojaviti pred njima, ona ih teši, ona ih ubeđuje da budu strpljivi: njihov spasitelj će sigurno doći.
Metropolis je distopijski grad. Distopija je negativna utopija. Ako je utopija idealno društvo koje predstvalja dobrobit i jednakost svih ljudi, distopija je sve suprotno, ona je mračno i nepravedno mesto, organizovano strogo, naročito po pitanju klasa, tako da je piramidalne stupnjeve društva nemoguće prevazići. Svaka klasa zna gde joj je mesto i u njemu, zarobljena, provodi svoj život.
Metropolis, u njegovim katakombnim delovima, nastanjuju radnici. Oni nikada ne izlaze na površinu, u gornje delove grada. Njih je mnogo, oni rade mnogo, iscrpljeni su, iznemogli od rada i straha zbog moguće greške koja bi dovela do kolapsa velike mašine („Moloha“). Među radnicima ima i reakcionarnih, onih koji su odaniji kapitalisti i imaju više razumevanja za vlasnika nego za svoje drugove sa kojima istu dele sudbinu. Ta nepravda i činjenica otvorene eksploatacije biće do kraja filma destabilizovana: uspostaviće se snažna uzajamna uslovljenost radnika i vlasnika kapitala.
U gornjim delovima grada su bogati. Otac glavnog junaka je najbogatiji čovek Metropolisa kome u ostvarenju mnogih ciljeva pomaže jedan naučnik. Kapital i tehnologija, kao direktan proizvod nauke, nerazdvojni su. Sin najbogatijeg čoveka grada nema nikakvu predstavu u kakvom stanju se nalazi grad i kakva klasna ustrojenost njime vlada. On vreme provodi u zabavi, u frivolnom dangubljenju, sve dok jednog dana ne vidi Mariju, devojku koja se brine o deci radnika. On ju prati i saznaje da je upravo ona jedina uteha tim ljudima. Ona sa njima razgovara, teši ih, savetuje da izdrže i budu strpljivi: njihov spasilac će uskoro doći. Sin se tada po prvi put osvrće oko sebe i zainteresuje se za posao svoga oca, za radnike i za njihovu decu. On uviđa nepravilnosti, posebno kada otac pred njim, bez imalo sažaljenja, otpusti jednog radnika koji zbog otkaza želi da se ubije. Njegov život bez posla i posle tog poniženja više nema smisla.
Freder, sin Joha Fredersena, silazi među radnike, počinje da radi sa mašinama, shvata koliko je posao težak i iscrpljujuć. Istovremeno, naučnik, čije je ime Rotvang, pokušava da vaskrsne mrtvu Hel, ženu u koju je i sam bio zaljubljen, ali koja se udala za Joha i koja mu je rodila sina, Fredera, našeg glavnog junaka. Bogataš i naučnik silaze u katakombe, među radnike, i vide Mariju koja sa njima razgovara. Fredersen nalaže Rotvangu da svom robotu podari Marijin lik koji bi se, postepeno, ponašao u suprotnosti od prave Marije, uništio njenu reputaciju među radnicima i sprečio bilo kakvu radničku pobunu. Međutim, naučnik planira nešto sasvim suprotno: da iskoristi ženu-robota kako bi ubio kapitalistu i preuzeo vladavinu nad gradom. Naučnik kidnapuje Mariju i njen lik daruje robotu, koga humanizuje na taj način, ali sa zlokobnim i naopakim namerama. Žena-robot u liku Marije zaista podstakne radnike, svojim zapaljivim govorima, ne blagim i trpeljivim, već buntovnim i provokatorskim, na pobunu, nerede, haos i revoluciju.
I dok radnici uništavaju mašine, dok uništavaju vlasništvo u čijem stvaranju su učestvovali, njihova deca su sama. Zbog neodržavanja mašina u donjim delovima grada dolazi do velikog potopa. Kako će, bez dece i imovine, živeti, pitaju se radnici. No, već je kasno, šteta je učinjena. Egzistencija u stalnoj pobuni, u rušenju i revoluciji nije moguća. Radnici, shvativši da su prevareni, lažnu Mariju stavljaju na lomaču i ona u bunilu i ekstazi gori. Prava Marija, pak, beži iz labaratorije ludog naučnika, nju oslobađa Freder, koji je u nju i zaljubljen, koji naučnika, na kraju ubije tako što ga u borbi gurne sa vrha katedrale. Freder i Marija potom zajedno spašavaju decu od potopa. Najzad, Freder, sin kapitaliste, postaje upravo taj medijator između ruku i uma, između kapitaliste i radnika. On je to srce koje harmonično i u potpunom sjedinjenju spaja dva oprečna i suprotstavljena elementa ovoga sveta, on je taj koji od distopije Metropolisa pravi idealnu utopiju.
Ovaj film je, u svom konačnom razrešenju, utopijska priča koja u religijsko i alegorijsko ruho, na jedan vizuelno izvanredan način, zaodeva priču o kapitalizmu i socijalizmu, njihovom suživotu i pomirenju. Film sa svojom pričom je odraz stalnih trenja unutar samog nemačkog društva i realnog iskustva njegovih građana, naročito pred 1933. Film, čini se, afirmiše plemenitu ideju koja u jednom ogrubelom svetu, i s obzirom na iskustvo koje je svet od 1927. pa do danas prošao, ne zvuči toliko plemenito, koliko naivno.
Mi se, najzad, pitamo: šta je ono što čini da mi i danas volimo ovaj film – njegova poruka, njegov ideološki sloj, ili njegova vizuelna magija, koja je, možda, jedna mnogo delotvornija i trajnija ideologija?
A . A . A 