Два кентаура, једна стрела. О перформансу „Енергија мировања“ Марине и Улаја

Сви перформанси Марине Абрамовић и Улаја (Франк Уве Лајсиепен) делују једноставно, они су симболички доста директни и комуникативни. Упркос натпису Art is Easy, који је стајао изнад волана њиховог заједничког комбија, опште је познато да уметност није лака, ни у процесу стварања, ни у процесу извођења, ни у процесу дистрибуције, а ни у процесу рецепције (доступности, разумевања, прихватања), те да се до идеја које делују једноставно, и до дела за која се чини чини „ово сам могла/могао и ја“, заправо долази најтеже и нимало лако.

Тако је и са перформансом Енергија мировања, до нас пристиглом путем видеа и путем фотографије. Дакле, посредством уметничких докумената. Приложена фотографија уз овај текст није уметничко дело, она је само документовани тренутак уметничког дела коме више нико никад неће моћи да присуствује, осим у нечијем извођењу, али то је као када бисте гледали сликара како копира Дирера а не Дирера самог како слика. Ово треба нагласити и разрадити јер многи мисле да је Маринина уметност фотографија коју виде. Не, њена уметност је, као што видимо, само у извођењу. Она је, стога, крајње ефемерна и краткотрајна. Од ње, на крају, остају само документа у различитом медију (фотографија, видео), али не и она сама. То је важна одлика савремене уметности која даје примат идеји у односу на материју. То је, истовремено, и сасвим непланирана стваралачка рефлексија Хегеловог става о „смрти уметности“.

„Смрт уметности“ не значи да уметности више неће бити, да ће она престати да постоји у једном конкретном историјском тренутку. „Смрт уметности“ означава, заправо, дисбаланс између духа и материје унутар једног уметничког дела, где оно духовно, идејни и метафизички слој дела „прелива“ и „преплављује“ материјални, чулно опипљиви сегмент. У класичној фази уметности материја и дух били су у равнотежи. Одраз тога стања, према Хегелу, била је величанствена грчка класична уметност петог века, нарочито скулптура. Симболичка уметност, која је претходила класичној фази, подразумевала је дисбаланс, али овога пута у корист материје. Идеја је била сићушна у односу на габаритност и монументалност дела. У последњој фази, током фазе романтичне уметности, која нема везе са историјским романтизмом, већ са уметношћу која следи по завршетку антике, која тече упоредо са развојем и ширењем хришћанства, идеја у односу на материју постаје апсолутно доминантна унутар једног дела.

Временом, то мора довести до „смрти уметности“, до тренутка када ће материјални део уметничког дела потпуно нестати и када ће од дела остати само идеја. Видимо да је Хегел одлично предвидео развој догађаја јер је управо у томе оличена суштина концептуалне уметности, перформанса, инсталација, нових медија. Зато је, можда, савремена уметност многима одбојна, зато јер је не разумеју. Идеје које дело подразумева, а без материјалног упућивања на исте, савременом посматрачу делују непробојно, што чини да се он пред делима, у галеријама и музејима које излажу савремену уметност, осећа инфериорно, недорасло, а то је осећање које нико не жели за себе нити га воли. То за собом повлачи нешто чега се тај исти посетилац још почетком 20. века коначно ослободио, а то је константни баук који кружи Европом, баук елитизма. Уметност која припада повлашћенима, малој, затвореној групи, уметност која искључује оне који „не разумеју“, који немају новца, који нису школовани и стручни, њу нико не воли, али најмање због ње саме. Још један фактор је битан, фактор који спречава адекватну рецепцију неких облика савремене уметности: количина традиције односно притисак који по природи временске количине свог постојања традиција ствара и тако условљава гледање и очекивање. Укус је нешто што се образује, негује, формира, учи. Уметност, оно што би она могла бити, формира се у свести људи и поима се у оквирима који постоје више хиљада година. Много је тешко, стога, објаснити и приближити потпуно нов приступ, стар само седамдесет или сто година људима који су до тада били навикнути на потпуно другачије облике и приступе. Нити су сви савремени уметници лоши и егзибиционисти, нити је сва публика необразована, конзервативна и инфериорна. Проблем је друге природе и баланс ће уследити, а он подразумева гледалачку и рецепционистичку навику на оно што је ново. То се већ дешава, интернет и друштвене мреже су у томе много помогле.

Трајање перформанса Енергија мировања било је четири минута и десет секунди. Перформанс је изведен августа 1980. године у Даблину пред сто педесет људи. Истовремено са извођењем перформанса снимљен је и видео.

Марина и Улај су рођени истог дана, 30. новембра, Улај 1943, Марина 1946. Обоје су стрелци у хороскопу па су лук и стрела били, чини се, предмети који би их симболички описали и били им заједничка одлика.

Прича о љубави је и прича о поверењу, али уз ризик који то подразумева. Марина вуче својом снагом лук, Улај затеже коноп стрелом. Ниједно не сме да пусти оно што држи а притисак је јак јер свако пуном снагом вуче на своју страну. Онај ко пусти може дословно да убије другог, нарочито Улај Марину, јер је стрела уперена у њене груди. За време извођења перформанса обоје су имали микрофонее залепљене на груди, испод кошуља, тако да је публика могла да чује и звуке откуцаја њихових срца.

Енергија мировања је перформанс о љубави, поверењу и ризику посредством двоструког коришћења стреле, стреле као симбола који се односи на напетост, трансцеденцију, отварање, светлост, стваралаштво, оно што слику дели на два дела, али и стреле као знака – то је прастаро оружје за лов и борбу. Као што је љубав изненадна и муњевита, таква је и смрт стрелом. Стрела је симбол бога Ероса-Амора, али и богиње Артемиде-Дијане. Сва та дуалност овде је приказана.

Треба узети у обзир и да је Марина пореклом из земље која је била у знаку стрелца, Краљевина је настала 1. децембра 1918. а социјалистичка Југославија 29. новембра 1943. Позната издавачка кућа „Југославија“ је имала савршено обликован лого у облику кентаура са белом капом. Оваква симболика је у Маринином раду често индиректна. Улај је Немац, рођен 1943, баш у време док су се њени родитељи борили против непријатеља. Уметница ову симболику не наглашава у својој аутобиографији Пролазим кроз зидове, но, ми имамо права да читамо даље од уметникових „инструкција“ тумачења и стваралачких интенција.

Треба напоменути и да је „енергија мировања“ термин из савремене физике који је у вези са Ајнштајновом теоријом релативитета, а са теоријама савремене физике су обоје уметника били упознати и фасцинирани. Ајнштајн говори о еквиваленцији масе и енергије коју изражава својом чувеном формулом.

Ето, то је прича о уметничком делу Енергија мировања (Rest Energy), делу које уопште не мора бити материјално, реално опипљиво, архивирано и сачувано да би било уметничко дело. Идеја је важна, материја је, у сваком случају, пролазна.

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A