Како је Трејси Емин својом инсталацијом „Мој кревет“ предвидела 2020. годину

Британска уметница Трејси Емин као да је предвидела 2020. годину својом инсталацијом Мој кревет.

Она је 1998. доживела потпуни слом: због проблема у вези и психичко-емотивне исцрпљености провела је, једном приликом, пуна четири дана у кревету. Није јела, није устајала, само се опијала алкохолом. Уколико и није реч о предвиђању 2020, онда је, свакако, реч о призору који су многи видели пред собом, једном или, на несрећу, више пута у свом животу, призору који је материјализација емотивног и животног стања у датом тренутку онога ко спава у том кревету.

Трејси Емин је петог дана видела шта је од њеног искуства остало, видела је пред особом оно што је направила, и одлучила је да кревет као материјалну манифестацију своје патње изложи као посебан рад. На кревету и око њега су реквизити који изазивају непријатност: прљав веш, исфлекана постељина крвљу, празне флаше водке, искоришћене марамице, папуче, плишана играчка, разноразно смеће. Сва та непосредност и бруталност манифестују њено психичко и емотивно стање. Дело није оспоравано нити са уметничке тачке преиспитивано док се није сазнало да је на аукцији куће Кристи овај рад плаћен два ипо милиона долара.

На овом месту чини се да је више од уметнице уметничка критика та која је подложна укору и преиспитивању јер је критика у оцени њеног дела, рада, идеје пошла од цене, имплицитно стављајући до знања да се цена и квалитет међусобно (не)подразумевају. Зашто дело пре продаје није дошло у њихов естетичко-критички фокус? Иако критикују квалитет дела – али тек када пођу од његове цене – они, заправо, потврђују правило нашег доба: само скупа дела су у фокусу медија и критике, а оно што је скупо, и у медијском фокусу, то је и добро, то задобија повлашћену етикету „уметност нашег времена“. Негативна критика увек је делотворнија од позитивне, то је прво и основно правило сваког маркетинга данашњице. Снебивање над „неквалитетом“ дела заправо је другим средствима промоција тог истог дела и разоткривање дволичности квази естаблишмента уметничког света, одавно одвојеног од саме уметности и стваралачког чина као таквог.

Што се тиче саме Трејси Емин, њој одајемо признање за бруталност, директност, огољавање сопствених слабости и, најзад, аплаудирамо самој идеји, тако заједничкој свима нама, тако очигледној. У ери ријалити програма та идеја добија један сасвим посебан ореол и сасвим посебно значење. Искреност је овде присутна, али у егзибиционистичком добу какво је наше, она мора бити узета са дозом резерве. У питању исповедна уметност, тренутак када појединац од свог живота прави уметност. Он не користи догађаје и сећања као материјал за уметност већ сам живот као такав, његову динамику, свакодневне радње и догађаје узима као готов, сиров уметнички производ. Трејси Емин је од многих трауматичних искустава свог одрастања, од породичних траума, силовања у тринаестој години, раних абортуса, промашених веза, пуних емотивног и физичког насиља, направила уметност која је, са једне стране, аутобиографска, док је, са друге стране, артифицијална, перформативна и конструисана. У питању је брижљиво грађење сопствене персоне кроз причање приче о свом животу. Увек је извесна дистанца у односу на себе присутна у исповедној уметности. Персона је маска која се апсолутно филигратски мора израђивати да би „искреност“ била што уверљивија.

Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.