Kako je Trejsi Emin svojom instalacijom „Moj krevet“ predvidela 2020. godinu

Britanska umetnica Trejsi Emin kao da je predvidela 2020. godinu svojom instalacijom Moj krevet.

Ona je 1998. doživela potpuni slom: zbog problema u vezi i psihičko-emotivne iscrpljenosti provela je, jednom prilikom, puna četiri dana u krevetu. Nije jela, nije ustajala, samo se opijala alkoholom. Ukoliko i nije reč o predviđanju 2020, onda je, svakako, reč o prizoru koji su mnogi videli pred sobom, jednom ili, na nesreću, više puta u svom životu, prizoru koji je materijalizacija emotivnog i životnog stanja u datom trenutku onoga ko spava u tom krevetu.

Trejsi Emin je petog dana videla šta je od njenog iskustva ostalo, videla je pred osobom ono što je napravila, i odlučila je da krevet kao materijalnu manifestaciju svoje patnje izloži kao poseban rad. Na krevetu i oko njega su rekviziti koji izazivaju neprijatnost: prljav veš, isflekana posteljina krvlju, prazne flaše vodke, iskorišćene maramice, papuče, plišana igračka, raznorazno smeće. Sva ta neposrednost i brutalnost manifestuju njeno psihičko i emotivno stanje. Delo nije osporavano niti sa umetničke tačke preispitivano dok se nije saznalo da je na aukciji kuće Kristi ovaj rad plaćen dva ipo miliona dolara.

Na ovom mestu čini se da je više od umetnice umetnička kritika ta koja je podložna ukoru i preispitivanju jer je kritika u oceni njenog dela, rada, ideje pošla od cene, implicitno stavljajući do znanja da se cena i kvalitet međusobno (ne)podrazumevaju. Zašto delo pre prodaje nije došlo u njihov estetičko-kritički fokus? Iako kritikuju kvalitet dela – ali tek kada pođu od njegove cene – oni, zapravo, potvrđuju pravilo našeg doba: samo skupa dela su u fokusu medija i kritike, a ono što je skupo, i u medijskom fokusu, to je i dobro, to zadobija povlašćenu etiketu „umetnost našeg vremena“. Negativna kritika uvek je delotvornija od pozitivne, to je prvo i osnovno pravilo svakog marketinga današnjice. Snebivanje nad „nekvalitetom“ dela zapravo je drugim sredstvima promocija tog istog dela i razotkrivanje dvoličnosti kvazi establišmenta umetničkog sveta, odavno odvojenog od same umetnosti i stvaralačkog čina kao takvog.

Što se tiče same Trejsi Emin, njoj odajemo priznanje za brutalnost, direktnost, ogoljavanje sopstvenih slabosti i, najzad, aplaudiramo samoj ideji, tako zajedničkoj svima nama, tako očiglednoj. U eri rijaliti programa ta ideja dobija jedan sasvim poseban oreol i sasvim posebno značenje. Iskrenost je ovde prisutna, ali u egzibicionističkom dobu kakvo je naše, ona mora biti uzeta sa dozom rezerve. U pitanju ispovedna umetnost, trenutak kada pojedinac od svog života pravi umetnost. On ne koristi događaje i sećanja kao materijal za umetnost već sam život kao takav, njegovu dinamiku, svakodnevne radnje i događaje uzima kao gotov, sirov umetnički proizvod. Trejsi Emin je od mnogih traumatičnih iskustava svog odrastanja, od porodičnih trauma, silovanja u trinaestoj godini, ranih abortusa, promašenih veza, punih emotivnog i fizičkog nasilja, napravila umetnost koja je, sa jedne strane, autobiografska, dok je, sa druge strane, artificijalna, performativna i konstruisana. U pitanju je brižljivo građenje sopstvene persone kroz pričanje priče o svom životu. Uvek je izvesna distanca u odnosu na sebe prisutna u ispovednoj umetnosti. Persona je maska koja se apsolutno filigratski mora izrađivati da bi „iskrenost“ bila što uverljivija.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.