Marfa je gradić usred teksaške pustinje koji ima manje od dve hiljade stanovnika. Do skora je bio poznat po tome što je u njemu živeo i stvarao američki savremeni umetnik Donald Džad. Onda su prvog oktobra 2005. godine Mihael Elmgrin i Ingar Dragset, dva savremena vizuelna umetnika u domenu skulpture, instalacija, performansa, arhitekture i lend arta, koja žive i rade u Berlinu, postavila četrdeset kilometara severozapadno od Marfe, u potpuno pustoj oblasti Teksasa, jednu skulpturu, istovremeno i instalaciju, mini objekat koji je predstavljao butik poznatog italijanskog brenda Prada. Prvobitno je projekat trebalo da se zove Prada Nevada a ne Prada Marfa, ali pošto umetnici nisu dobili dozvolu da instalaciju postave u Nevadi odlučili su se za Teksas. Treba napomenuti da je ovaj objekat ograđen, da ima čuvara i da jednom nedeljno dolazi osoba iz obližnjeg mesta da ga održava. U njemu su izloženi pojedini modeli Prada cipela i torbi, unutra se ne može ući, čitav objekt zapravo nema nikakvu funkciju. Zašto je onda postavljen usred pustinje i zašto je ovo jedna od najatraktivnijih instagram senzacija koja okuplja mnoštvo turista koji se fotografišu dok radosno skaču ispred nje?
Treba prvo imati u vidu celokupno stvaralaštvo ova dva umetnika koja rade i stvaraju zajedno. Elmgrin & Dragset se kreću širokim obodom različitih umetnosti i disciplina, postavljajući poznate prizore i objekte u jedan sasvim novi kontekst. Dakle, za adekvatno razumevanje njihovog rada izuzetno je bitno razumeti način na koji oni rekontekstualizuju predmet koji izlažu. Na primer, oni su u uobičajenu sliku dečaka na drvenom konjiću rekontekstualizovali tako što su skulpturu predimenzionirali i postavili ju na centralna mesta u gradu ili ispred različitih muzeja. Na mestima gde su nekada stajali trijumfalni spomenici velikim vojskovođama i generalima, sada je gigantski drveni konjić sa dečakom koji upire prstom u određenom pravcu. To je najodgovarajući spomenik Aleksandru Makedonskom i nama je žao što se baš Elmgrin & Dragset nisu našli u centru Skoplja sa ovom skulpturom. To je, zapravo, najadekvatniji spomenik koji je mogao biti podignut u čast velikom vojskovođi, Aleksandru Makedonskom. „Spomenik“, ironično prezentovan, dakle rekontekstualizovan, rezonira sa našim vremenom i istorijskim osećanjem o infantilnosti želje za osvajanjem sveta i opsednutosti veličinom. Vladari su velika deca koja se igraju rata, oni su ostali zarobljeni u razvoju i nisu prevazišli svoju fazu igranja i klaćenja na drvenom konjiću.
Tu je i skulptura dečaka pred ogledalom, u belim gaćicama. On stoji pred ogledalom, ne samo u gaćicama, već i u maminim velikim crnim lakovanim cipelama. Razmišlja da li da stavi karmin.
Zatim, tu je i rad koji se sastoji od dva lavaboa i dva ogledala. Međutim, cevi pod lavaboima su ispresecane, izuvijane, međusobno zavisne i prožete, cevi za vodu su potpuno čvornovate.
Dečak stoji na dasci, nalik onoj za skakanje u bazen, i pred sobom vidi puža. Tu je još jedan dečak, on stoji pred ramom. Umesto slike unutra je velika lovačka puška. U izložbenom prostoru je i jedna velika staklena kutija. Unutra je smeće, stare patike, limenke i drugi otpad. Na kutiji piše: donacije. Najzad, izložen je, u grubom armiranobetonskom bloku, aparat za podizanje novca. Pred njim je nosiljka za bebe. Beba je u nosiljci, spava. Još i da pomenemo kamen, nalik onom za spomenike na groblju. Na njemu je uklesana samo jedna reč: sutra. Oko kamena je zemlja.
Ovo su samo neki od radova koji nam svedoče postupak i korišćenje ironije ovog dua zarad govora o različitim temama naše savremenosti. Jedna od njih je i tema masovne potrošnje, kapitalističkog sistema u kome se stvaraju potrebe podjednako koliko i frustracije onda kada te potrebe, iz različitih razloga, ne mogu biti zadovoljene. Reč je o otuđenju, o seksualnosti i samospoznaji, nekoj vrsti finansijskog totalitarizma i nametanja masovne potrošnje, koji se manifestuju na mnogo načina, a jedan od njih je kroz kupovoinu garderobe odnosno brendiranih stvari. Prada je znala da je negativna reklama najbolja reklama i zato je dopustila stavljanje brenda na čijem je čelu u ovakav kontekst. Taj kontekst je kritički nastrojen prema potrošnji, prema brendovima i stvaranju potreba posredstom iluzija, posredstvom fatamorgana koje časopisi i brendovi vešto koriste, a ta svojevrsna fatamorgana u pustinji je i ova neupotrebljiva građevina.
Moda i potrošnja, baš kao moda i konstrukt identiteta, jesu u snažnoj vezi. U Americi je potoršnja prekomerena i ona odavno nema nikakve veze sa stvarnim ljudskim potrebama. Kupuje se većinom ono što nam ne treba. Dobro je uporediti ovu instalaciju sa pesmom Kese-etikete savremene domaće kantautorke Bojane Vunturišević. Autorka nabraja šta je sve njena junakinja kupila toga dana. Na primer, ona kaže: „Kupila sam prozor, jer stavarno nemam prozor“. Osim lampe, bombona, haljine, „parfema sa mirisom duge“, plišanog zeke, noktiju, tablerona, noževa, i još „nove makaze, nove roletne“ za momente u kojima hoće da se seti sebe, ona naglašava u refrenu: „malo, malo sama, kese-etikete, malo, malo tužna, kese-etikete, malo, malo glupa kada mi nalete momenti u kojima hoću da se setim sebe“. Sve je rečeno. Isto to, u domenu materijalnog i vizuelnog, saopštavaju nam Elmgin & Dragset. Čitav taj potrošački poriv smešten je u šoping centar koji se uopšte ne mora razlikovati od pustinje.
Šta je to što nagoni ljude na prekomerenu potrošnju? Možda nam u pomoć može priteći romantičarski termin sehnsucht? Neodređena i neimenjiva težnja ka idealu, ka cilju, ka želji koja izmiče, koju ne možemo dokučiti i osvojiti. Je li u pitanju čežnja odnosno žudnja za objektom u koji projektujemo svoju želju, slabost, usamljenost, nesigurnost, komplekse siromašnog detinjstva, svoje životno nezadovoljstvo i egzistencijalni besmisao koji se ogleda u dosadi? Mnogo ljudi se ovako oseća ali klasna diferencijacija im ne dozvoljava da se isto ponašaju. Mnogi koriste brendiranu garderobu da istaknu svoj statusni simbol i da jednim neverbalnim, instant jezikom, istaknu kako nisu kao drugi. No, ovo diferenciranje traži dopunu. Ako kažeš šta nisi, moraš rečenicu dopuniti onime što jesi. Posle negacije mora uslediti pozitivno određenje. Kod tog dela rečenice nastupa problem, kako se tada predstaviti, kako tada odrediti sopstvo. Ograda od drugih je „nisam kao vi“, ali šta je, onda, most ka drugima, u čemu jesi kao drugi? Možda je to upravo još jedan razlog za pustinju kao lokaciju ove bizarne postavke. Nema mosta, nema drugog.
U svetu u kome je roba fetiš, želja se ne odlaže, ali uživanje, na kraju, uvek izostaje. Ono se stalno projektuje u nove proizvode, koji podstiču novu potrošnju jer stari i poznati gube svoju sposobnost da uzbude. Veliki brendovi prodaju snove, ne odeću. Kapitalizam može da funkcioniše samo dok potrošači kupuju nove proizvode. Troši se da bi se izrazila individualnost koja je poput oblaka, ona je konstrukt, nepouzdana, nepostojeća. Svoj identitet potrošači traže u modi jer u njoj pronalaze određene simboličke vrednosti, za koje veruje da ih ona sadrži. Te vrednosti postavljaju se kao odlučujuće za egzistenciju ali, vidimo, one su ispražnjene od nekog konkretnog značenja. U Prada prodavnicu u pustinji se ne može ući.
Ovaj projekat Elmgrin i Dragset realizovali su uz pomoć američkih arhitekata Ronalda Rela i Virdžinije San Fratelo. Konstrukcija je koštala sto dvadeset hiljada dolara. Prada Marfa kritikuje kapitalistički i konzumeristički kontekst, na koji se oslanja, ali ga istovremeno i učvršćuje. Ironija je opet neizostavna. To je dokaz koliko su značenja nestabilna i promenljiva i koliko je kontekst bitan. U svetu pre interneta ovo delo značilo je jedno. Međutim, razvojem društvenih mreža, popularizacijom slike ovog mesta i ove instalacije, delo je dobilo sasvim drugi oreol i sasvim drugačije uznačenje. Ono je ispalo poput besplatne reklame za jednu od najmoćnijih kompanija na svetu a pored samog dela čuvar svakodnevno zatiče mnoštvo vizit karti koje su poziv na poslovnu saradnju.
A . A . A 