За аутентичан живот потребне су храброст и слобода: Кристо & Жан-Клод

Толико тога је речено и написано, снимљено и одштампано о уметничком и брачном пару Крста Јавачева, бугарског емигранта у Паризу, и Жан-Клод Денат, ћерке француског дипломате у Мароку, која је у својој личној заоставштини оставила и једну заједничку фотографију са Шарлом де Голом, да ово што ћу ја имати да напишем је апсолутно занемарљиво. Свет би могао без овог текста који осећам као беспотребан и безнадежан чин.

Ипак, имам потребу да подсетим на две вредности које сам истакла у наслову. Оне се некако данас подразумевају, звуче као опште место, излишно их је помињати, и ми поред њих пролазимо пасивно, а заправо их ретко ко од нас аутентично спроведе кроз своје животно искуство. Слобода и храброст су компромитоване пречестом употребом, а подразумевају одрицања, велику самоћу и снажну одговорност, особине на које су данас многи неспремни. Јер – живот је само један.

Класне и све друге могуће разлике (Крсто, кога чешће зову Кристо па ћемо и ми у наставку следити ту транскрипцију имена, рођен је у бугарском селу Грабово у предворју Другог светског рата, а у Париз је побегао од комунистичког режима кријући се под ћебадима у возу, без новца, без веза и посла који би га чекао) нису биле препрека, чини се, космички предодређеном сусрету двоје уметника који су рођени истог дана исте године – 13. јуна 1935.

Кристо и Жан-Клод, „Обавијено дрвеће – Риен, Швајцарска“, 1998.

У Паризу су почели заједно да раде. Кристо је био онај који је цртао или који би осмислио пројекат. Жан-Клод је била уз њега да бира локацију, да води рачуна о администрацији, колекционарима, многобројним обавезама које је њихова у изведби изузетно комплексна уметност подразумевала. Кристо је обмотавао различите предмете у жуту или белу тканину и повезивао их дебелим канапом. Правио је вештачке излоге, беле или пурпурне боје, чији су прозори били прекривени завесом. Препречили су једну улицу у Паризу бурадима за нафту. Све су то материјали и поступци које ће касније користити.

Жан-Клод је инсистирала на чињеници да они нису емигрирали у Америку већ у Њујорк. У истом студију, у истој згради у Сохоу, провели су више од педесет година. Зграда је имала пет спратова а била је без лифта. Они су милионе долара улагали у своје пројекте а радили су предано – у згради без лифта, у малом стану, са изванредном колекцијом дела савремене уметности која су куовали или добијали од других уметника-савременика.

У чему се састоји рад овог двојца? У речима назначеним насловом. Њихова дела се могу подвести под Land Art категоризацију која их значењски неће исцрпсти. Сва њихова дела су о апсолутној слободи. Та дела су бескорисна, без значења, немогуће их је продати, немогуће је за њихово сагледавање наплатити улазницу, ниједан колекционар их не може поседовати. Она не постоје. Једино што је од њих остало јесу Кристови припремни цртежи и фотографије. Њихови радови су биле инсталације или „интервенције“ у пределу, на отовреном, на одређеном архитектонском објекту током неколико дана, недеља, ређе месеци, после чега је дело нестало. Уметници и њихов тим би повукли тканину и рециклирали је а металне и друге материјале би продали или претопили. Од дела, дословно, не би остало ништа.

Кристо и Жан-Клод, „Завеса у долини Колорада“, 1972.

Па, у чему је онда поента? – У томе да они своју идеју, своју замисо спроведу у дело. Да оно што су замислили материјализују, тако што ће идеју, претходно, сами финансирати продајом припремних радова, цртежа и скица за будући пројекат. Они не примају донације и не прихватају волонтерски рад. Годинама, некада и деценијама, им је било потребно да добију дозволу за свој пројекат. Кристо је још седамдесетих имао идеју да обавије белом тканином Рајхстаг у Берлину а идеју је сповео тек средином деведесетих. Да би обавили острва у близини Мајамија морали су проћи изузетно сложену процедуру са америчким представницима власти и њиховим институцијама.

Све се ово чини као једна велика утопија. Она то и јесте. Сваки прави уметник живи, аутентично и доследно, своју утопију. Њихова дела немају никакву поруку, она не подразумевају никакво значење, они не желе да подстакну еколошку свест или да људском интервенцијом истакну природну лепоту. То је немогуће. Највеће дело ледн арта, Кинески зид, немогуће је надмашити у смислу изведбе или идеје и циља. Оно што је њима дато као могућност, могућност коју су сами себи дали односно створили, јесте да као појединци досегну слободу која би се потврдила кроз, на први поглед чини се, немогућу изведбу. Победа над администрацијом, бирократијом и корисношћу је њихов пут ка досезању аутентичности рада и онога што их као стваралачка бића одређује.

Њихова идеја у изведби изгледа изванредно. Без тога би свако стремљење ка пројектованој слободи било узалудно и недостатно. Идеја, слобода, упорност, истрајност, рад су битни. Ипак, без добро реализоване изведбе не значе пуно. Кристо има дистинктиван цртеж, који комбинује са фотографијом, јасну поделу целина унутар свог рада, јаке и контрастне боје (белу, жуту, пурпурну). У изведби, они боје материјала увек прилагоде окружењу. Тако је лондонска мастаба, која се састоји од ружичастих буради за нафту, налик некој раној компјутерској анимацији, у савршеном складу са бојама зеленог дрвећа око себе и азурном површином воде којом плута. Или жути плутајући „мост“ који савршено геометријски пресеца италијанско језеро Изео у изванредном је контрасту са тамном зеленом површином језера. Иако изузетно оригинална и нова у приступу, њихова дела поседују нешто веома традиционално: једноставно – лепа су.

Кристо, „Плутајући молови – Језеро Изео у Италији“, 2016. 

Пресекли су пут у једном пределу Колорада јарко наранџастом завесом. За рад им је било потребно неколико година бирократског мрцварења по америчким судовима и неколико милиона долара да би рад инсталирали. Због лоших временских услова надлежни органи су проценили да та завеса није сигурна за саобраћај па је иста уклоњена после неколико дана. То је био животни век тог уметничког дела. Нека су потрајала дуже. Лондонска мастаба или жута плутајућа тканина распрострта преко поменутог језера постојале су највише три месеца. Обмотани Рајхстаг или најстарији мост у Паризу, Понт Неуф, исто толико. Материјал у фантастичној пурпурној боји, којом су острва надомак Мајамија „уоквирена“, што је из ваздуха гледано створило изванредну слику, један визуелни празник који је дефинисао тропску и декадентну естетику Мајамија, трајао је нешто краће. Сам Кристо је за оно што раде више пута поновио:

We make beautiful things, unbelievably useless, totally unnecessary.

што је само на другачији начин изречена мисао Оскара Вајлда да је сва уметност, заправо, бескорисна. Кристо и Жан-Клод изложили су наше очи призорима за које нисмо ни сањали да би могли постојати и да би неком могли пасти на памет да их назове уметношћу. Али, уметност нису ти радови колико су идеје и тежње ка њима, изведба и стваралачи чин који поручује да уметник највише воли своје дело док га ствара. Велика уметност охрабрује, милује капке, даје нове очи – пружа нов поглед, отвара могућности. Она не мора имати конкретно значење. Она је у чину стварања, у акту настајања, у слободи и храбрости. Материјални аспект уметничког дела је, такође, за савремену уметност занемарљив. Та дела више не постоје и немогуће их је видети. Њихова краткотрајност била је налик бљеску, фотографском флешу једног тренутка који је већ у наредном прошлост.

Кристо и Жан-Клод, „Капије – Пројекат за Централ парк у Њујорку“, 2004.

Уметност овог пара прекорачује границе које смо дозволили себи кроз традиционалну класификацију уметности. Ко би ово могао замислити, ко би се могао усудити, само један век раније, да ово створи или прогласи уметношћу? Дакле, за разумевање и доживљај оваквих дела потребна је и промена цивилизацијске парадигме па, самим тим, и посматрача. Свако време тражи и добије своју уметност, савршено огледало тренутка и духа. Њихова дела имају моћ да пробуде сензације, да покрену емоције, да отовре један нов приступ и – најважније – она окупљају велики број људи, приближавају стваралаштво и креативност апсолутно свима: успутним пролазницима, туристима, возачима камиона, администраторима запосленим у државној установи, радницима, деци, студентима, родитељима, незапосленима, рибарима, ходачима кроз парк који су извели пса у шетњу.

Жан-Клод је преминула 2009. а Кристо 2020. године. Њихова колекција савремене уметности је дошла до аукцијеске куће Сотеби, а познати немачко-амерички издавач књига Ташен је поводом четрдесет година свог постојања објавио исцрпну и квалитетну монографију о раду овог пара коју имам и коју свима препоручујем. За крај – нешто о краткотрајности дела, страху од смрти као страху од прекида рада. Овај пар никада није летео заједно авионом већ увек одвојено да, уколико се нешто деси једном, оно друго може да настави са радом. Идеје су их надживеле: очекује се да, према њиховој замисли, Тријумфална капија у Паризу буде прекривена односно обмотана (wrapped) и да се њихова вишедеценијска идеја о мастаби која је неколико пута већа од пирамиде у Гизи коначно појави у сред саудијске пустиње.

Препоруке: Сајт уметника, Sotheby, Dezeen

Кристо и Жан-Клод, „Окружена острва надомак Мајамија“, 1982.
Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.