КласикААА: Чили Гонзалес

Чили Гонзалес је савремени канадски пијаниста. Његов први албум Solo Piano појавио се 2004. године. Албум, иако нема директних референци, недвосмилено подсећа на Париз, а пошто има много Париза, рећи ћемо да је у питању, како се нама чини, боемски Париз из педесетих и раних шездесетих година 20. века, Париз ситуациониста и Moderato Cantabile фазе Маргерит Дирас.

Критика је поредила Чилијеву музику са музиком Ерика Сатија. Ја не увиђам сличности, осим, можда, по благо меланхоличној атмосфери, поетици хладних соба из којих бежмо у празне кафее на Монмартру (али Монмартру Сатијевог а не Чилијевог времена). Сатијеве композиције везујем за тишину и хладна сунчана јутра, док Чилијеве увек асоцијативно везујем за топле вечери касног пролећа. Његова музика буди чулне сензације и евоцира призоре црно-белих фотографија егзистенцијалистичких кафеа. Овај албум имао је наставке у виду Solo Piano II (2012) и Solo Piano III (2018).

Чилијева музика је дете свог времена и прекорачује оквире класичне музике па ју, стога, можемо звати и калвирском музиком са различитим утицајима. Зато се он и нашао у нашем избору, зато и јесте део КласикААА објава чији је циљ приказати класичну музику као део живота, као део вечитог садашњег времена, било да је створена пре месец дана или пре две стотине године, приказати ју и доживети импресионистички, као медијум за путовање кроз стања, кроз време и просторе, приказати ју као покретача слободне игре маште и уобразиље, као активност ума током креативне доколице, а не као нешто што раздваја, што је екс-клузивно, што неким стакленим зидовима бива непробојно на класном, интелектуалном или неком трећем нивоу.

Класична музика нема ама баш никакве везе са тако ружном речју као што је елитизам, са речју која не значи ништа, а коју често употребљавају они који класичну музику не познају, а лењи су да уче, и лишени су радозналости. Оно што не разумеш, или не волиш (што је сасвим у реду), етикетирај. То је постало правило у приступу овој врсти музике која у себи не садржи ништа елитистичко, та ознака, то схватање долазе споља, најчешће од оних који се осећају инфериорно, иако им музика сама, музика као таква, музика са својим унутрашњим садржајем, никакав повод за инфериорност пред њом није дала.

Италијани су нам лепо показали да уметност уопште није с оне стране живота. Она треба да постане део свакодневног, део наше непосредне стварности, а не нешто што је насупрот ње, нешто што стоји насупрот живота. Посебном, отуђеном и одвојеном од непосредног искуства схватају је само они народи код којих је живот као такав сиров, где је живот прожет бруталношћу (ружноћом) и естетским насиљем (значење речи естетика је перцепција па се при њеној употреби овде не мисли на лепо већ на перцепцију која је спољашњим облицима потпуно загађена, а перцепција је, то знамо, увек огледало духовног и моралног).

Одлутали смо. А можда и нисмо, како би се на први поглед учинило. Послушајте.

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A