КласикААА: Ханс Цендер & Франц Шуберт

Срце му је као обешена лаута;
Чим га дотакнеш, оно одјекне.

Ево једног музичког дела које важи за Библију меланхоличних. Шубертова музика је за естете, ескаписте, модерне вампире под којима се подразумевају они који не желе често да излазе напоље – светлост би била ново насиље, и ко зна какве би све гадости разотркрила. Зато је боље излазити ноћу, у дуге шетње, када је град празан, и има врло мало људи. Није случајно што се Шубертова музика појављује у филму Глад који је о два вампира, окружени су дугим белим завесама и љиљанима у својој њујоршкој палати, играју их Дејвид Боуви и Кетрин Денев. Касније смо гледали и друге вампире-естете (ваљало би коначно објаснити тај загонетни топос – зашто су вампири, већином, естете, зашто је њихова, у основи, насилничка природа временом добила потпуно другачије конотације, и у каквој је то вези са прототипном фигуром Родерика Ашера Едгара Алана Поа?), као у филму Само љубавници преживљавају (линк). И у том филму ноћ и музика бивају искупљујући за протагонисте, али се уместо уз Шуберта, сањари уз Паганинијев виолински капричо (линк + линк).

Зимско путовање је циклус од двадесет и четири песме које је Франц Шуберт компоновао током 1827. године. Зимско путовање је, једноставно речено, ремек-дело класичне музике. У питању је незаобилазна творевина када говоримо о уметности, идејама, сензибилитету романтизма. У питању су песме (Lied) за глас (тенор) и клавир. Шуберт је компоновао музику, стихове је написао Вилхелм Милер. Шуберт их је открио неколико година раније, у једном часопису који је излазио у Лајпцигу, и који се звао Ураниа. Те песме о меланхоличном путнику, чија осећања, сентиментална и пренаглашена, прати изглед предела којим је окружен, и којим лута, Милер је посветио једном другом композитору, Карлу Марији Веберу. Но, иронија богова била је окрутна: Вебер је преминуо 1826, Милер 1827, Шуберт 1828. године.

О Шубертовом Зимском путовању може се још много тога написати, што ћу оставити за посебан есеј који планирам да уклопим у циклус о путницима романтизма. Овога пута није акценат на том мотиву, или самом Шубертовом делу, већ је реч о Хансу Цендеру, савременом немачком композитору који је овај циклус „преформулисао“ тако што је уместо клавира користио мини оркестар. Тако смо добили Зимско путовање у новом аранжману. Ово дело је први пут изведено у Франкфурту 1993. године и једно је од најчешће извођених у Цендеровом опусу, поред оних која су посвећена Хелдерлину (линк). Поднаслов Цендеровог извођења Шуберта гласи „Компонована интерпретација“ те нам тако бива јаснији концепт, намера и учинак: деконструкција форме, ново читање, креативно разумевање претходника, индивидуалан приступ. Цендер неке делове прекида, неке продужава, негде имате утисак да сте у кабареу Волтер у коме Хуго Бал удара о чинеле и узвикује заумне пароле, али све то не затамњује оригинал нити се удаљава од Шубертове визије. Цендерова интерпретација Зимског путовања је добар дијалог са прошлошћу, складан тон између традиције и индивидуалног талента. Послушајте (и погледајте видео – презанимљив је!).

Цитат на почетку је мистификовани цитат извесног (измишљеног) Де Беранжеа из Поове приче Пад куће Ашера (превод Светислава Стефановића). Нама се та театрална патетичност која је евокација, осим далеког и давног, и нечег трубадурског, учинила пригодном за ову прилику коју смо искористили и да назначимо камерну атмосферу сликарства бидермајер периода, тог познатог жанра малог формата где би парови изводили музику, у посебно декорисаном, важно је назначити, грађанском, ентеријеру, са којом целокупна Шубертова музика кореспондира. Камерна атмосфера, захваљујући прозору на централном делу слике, најзад, трансцендира, и прелази ван, у пределе изван града, у пејзаж који романтичари воле, и у коме бисмо могли замислити да су се сусрели, покрај рушевина неке старе опатије, Каспар Давид Фридрих и Фридрих Хелдерлин. Замишљамо их, егзистенцијално, као Милерове и Шубертове луталице чије би емоције једини, у модерној поезији, добро описао Паул Целан, као што је Шуберта савремености прилагодио Цендер. Док слушамо последњу песму циклуса, и дирљиве, тужне ноте с почетка песме Верглаш (Der Leiermann, у извођењу Дитириха Фишер-Дискаа), ми можемо снагом наше имагинације и духовне усталасаности која тежи да се измести, замислити све ово. То је и циљ КласикААА објава. Сведочити о еманацији моћи музике, као и о креативној снази реципијента, кога једно уметничко дело нагони да он буде творац и да, једним процесом алхемијске дестилације, или пак ферментације, дође до сопствене географије, до мапе своје утопије, до обриса свог Зимсокг путовања.

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A