КласикААА: Два индиго лабуда – Бетовен & Шуман

Само онај може бити уметник ко има сопствену религију, оригиналан поглед на бескрајно. – Фридрих Шлегел

Обојица су била опхрвана меланхолијом. Волим да их замишљам, не као црне или беле лабудове, иако та алхемијска трансформација, пре него психоаналитичка симболика, њиховој судбини пристаје, већ као индиго лабудове који плове само ноћу, по месечини. Охоле, лепе, тамне и силовите као ноћно небо или дубине мора. „Плава је боја мојих снова“, казао је и нацртао Хуан Миро. Нека плава буде још дубља, зато нек је индиго, када говоримо о њима, али нека се сјаји, као прах месечине на води, а лабудови су симболи аутентичности, лепоте, посвећености и промене, тај симбол им припада и без наше посебне назнаке.

Обојица су имала нешто више од тридесет година када су компоновала дела која овде прилажем. Бетовен, старији, са тридесет година је компоновао Седамнаесту клавирску сонату коју су назвали Бура, по Шекспиру, или по преромантичарском покрету Sturm und Drang, под чијим је он морао бити утицајем. Тенденције доба струје нашим делима, тај циркуларни вир духа не можемо избећи. Шуман је имао око тридесет и пет година када је компоновао свој Концерт за клавир у А молу. Клавир је инструмент романтизма, то је синегдоха самог покрета, кров над главом осећајности, интелектуалне, личне и стваралачке тога доба. А облик клавира ме је одувек подсећао на тело лабуда.

Сетимо се слика малог формата које романтизам и, касније, бидермајер култура воле. Собе, савршено грађански удешене, у којима седе парови, обично је једно до отвореног прозора, друго за клавиром, дају нам визуелни оквир за дане које су заједно проводили Клара и Роберт Шуман. Деликатна интимност се свакако осећа док слушамо композиције у тој камерној сфери музичког романтизма у којој су подједнако боравили Шуберт, Шопен и Шуман. Слушајући их ми осећамо жар ентузијазма како струји нашом душом, обавијени смо у облак-вуну меланхоличног сањарења, тежимо спокоју.

Бетовен је био четрдесет година старији од Шумана. Упркос вишедеценијској разлици између њих, ми ова два композитора поимамо у истој равни, као део истог уметничког и духовног корпуса који називамо романтизмом. Ево шта о њему пише Исаија Берлин у својој књизи Корени романтизма:

Фигура која доминира деветнаестим веком јесте разбарушени Бетовен у свом поткровљу. Бетовен је човек који ради према унутрашњем нагону. Он је сиромашан, неук, неотесан. Има лоше манире, зна мало и једино што је занимљиво, јесте надахнуће које га гура напред. Али он се не продаје. Он седи у свом поткровљу и ствара. Он ствара у складу са светлом које је у њему и то је све што човек треба да ради; то је оно што човека чини херојем. Чак и ако није геније као Бетовен, чак и ако је, као херој Балзаковог „Непознатог ремек-дела“, луд и своје платно прекрива бојама тако да на крају ништа није схватљиво – збрка несхватљивог и ирационалног пуна страха – чак и тада ова особа вреди више од сажаљења, она је човек посвећен идеалу, који је одбацио свет и представља најхеројскије, најсамопрегорније, најсјајније квалитете које људско биће може имати. Готје у свом чувеном предговору за Госпођицу де Мопен 1835. године, бранећи идеју ларпурлартизма, каже: „Не, малоумници! Не! Будале и кретени, какви сте, књига неће створити тањир супе; роман није пар чизама; сонет није шприц; драма није пруга… не, две хиљаде пута не.“ Оно што Готје хоће да каже јесте то да стара одбрана уметности, идеја да је циљ уметности да пружи задовољство великом броју људи или чак и малом броју пажљиво обучених, није ваљана. Сврха уметности је да створи лепоту, и ако сам уметник види да је његов предмет леп, то је довољан циљ у животу.

Ово је поредбена објава која суочава два клавирска титана. То суочавање није квалитативно-поредбеног типа, везик и који стоји између њихових имена не служи градацији њиховог талента и историјског значаја, већ их духовно саображава и ставља их у исту раван, у исто духовно краљевство, у исто лабудово језеро.

Извор цитата:

Исаија Берлин, Корени романтизма, превео Бранимир Глигорић, Службени гласник, Београд, 2012.

Фридрих Шлегел, Иронија љубави, превео Драган Стојаовић, Цептер, Београд, 1999.

Илустрација: Јана Хајдерсхоф

Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.