Samo onaj može biti umetnik ko ima sopstvenu religiju, originalan pogled na beskrajno.

Obojica su bila ophrvana melanholijom. Volim da ih zamišljam, ne kao crne ili bele labudove, iako ta alhemijska transformacija pristaje njihovoj sudbini, već kao indigo labudove. Ohole, tamne kao dubine jezera. „Plava je boja mojih snova“, naslikao je Huan Miro. Neka plava bude još dublja, zato nek je indigo, ali neka bude mat, kao prah mesečine. Labudovi su simboli autentičnosti, lepote, posvećenosti i promene, taj simbol pripada ovim kompozitorima i bez naše posebne naznake.

Obojica su imala nešto više od trideset godina kada su komponovala dela koja ovde prilažem. Betoven, stariji, sa trideset godina je komponovao Sedamnaestu klavirsku sonatu koju su nazvali Bura, po Šekspiru, ili po preromantičarskom pokretu Sturm und Drang, pod čijim je on bio uticajem. Šuman je imao oko trideset i pet godina kada je komponovao svoj Koncert za klavir u A molu. Klavir je instrument romantizma, to je sinegdoha samog pokreta, krov nad glavom osećajnosti, intelektualne, lične i stvaralačke toga doba. A oblik klavira me je oduvek podsećao na telo labuda.

Setimo se slika malog formata koje romantizam i, kasnije, bidermajer kultura vole. Sobe, savršeno građanski uređene, u kojima sede parovi, obično je jedno do otvorenog prozora, drugo za klavirom, daju nam vizuelni okvir za dane koje su zajedno provodili Klara i Robert Šuman. Delikatna intimnost se svakako oseća dok slušamo kompozicije u toj kamernoj sferi muzičkog romantizma u kojoj su podjednako boravili Šubert, Šopen i Šuman. Slušajući ih mi osećamo žar-pticu entuzijazma, obavijeni smo u oblak-vunu sanjarenja.

Betoven je bio četrdeset godina stariji od Šumana. Uprkos višedecenijskoj razlici između njih, mi ova dva kompozitora danas poimamo u istoj ravni, kao deo istog umetničkog i duhovnog korpusa koji nazivamo romantizmom. Suočavanje dva kompozitora nije kvalitativno-poredbenog tipa, veznik koji stoji između njihovih imena ne služi gradaciji talenta i istorijskog značaja, već ih duhovno saobražava i stavlja ih u istu ravan, u isto duhovno kraljevstvo, u isto labudovo jezero.

Citat: Fridrih Šlegel, Ironija ljubavi, preveo Dragan Stojaović, Cepter, Beograd, 1999.

Slika: Hilma af Klint, 1915.