КласикААА: Михаил Глинка

Човека можеш спознати по степену на који се уздигла музика у његовој души. Али, пошто ме занимају само они преплављени музиком, ограђујем се од спознаје људи.

Има музичких душа које немају музичко васпитање и културу. То значи да се рађамо са мноштвом треперења, чију вредност успостављају наша туговања. Носимо у себи музику коју нисмо никада у животу чули, али која лежи у дубини нашег памћења. Све музикално у нама је ствар сећања. Сигурно смо све то слушали док смо још били безимени. Не постоји музика без успомене на рај и без пада. – Емил Сиоран

Треперење је важно. Да ли његову вредност успоствљају туговања или сањарења или нешто треће, то је неизрециво, али то је порекло музике у нама коју помиње Сиоран, коју никада нисмо чули, али која лежи у дубини нашег сећања јер „све музикално у нама је ствар сећања“. Памћење и сећање нису исто. Сећања су поузданија, иако се можда никада нису догодила. Ми музику не памтимо, ми се музике сећамо. И не сећамо се ње, она је покретач, сила која помера лавину слика, импресија и емоција које постоје у нама. Но, ми музику никако не сматрамо само покретачем, она није само то. Музика није пасивна сила у човековом постојању и искуству.

Када већ помињемо сећање и доводимо га у везу са музиком, моје сеже до дна беле завесе, чији се рубови благо крећу, сасвим неприметно. Да су жива бића, ни мачке га не би приметиле. Ти рубови завеса покрећу и светлост пред њима, па и она игра. Тако се зазива нешто далеко у мени, слика ми отвара мост, и ја се окрећем ка књизи, да пронађем овај пасус:

Музички програми у салону принцезе де Полињак одржавани су читавих педесет година. На првом концерту, у мају 1888. године, изведена су Фореова, Шабријеова и Д’Индијева дела, при чему су свирали и дириговали Форе, Шабрије и Д’Инди. На послредњем концерту, 3. јула 1939. године, изведена су дела Баха, Моцарта и Дина Липатија, а свирали су Клара Хаскил и Липати, с окестром којим је дириговао Шарл Мунш.

Списак гостију Салона блиста као позлаћена корњача украшена драгим камењем. Присутни композитори: Вагнер, Стравински, Прокофјев, Шосон, Форе, Д’Инди, Ори, Мило. Диригенти: Клемперер, Бичам, Маркевич, Мунш. Сликари у моди: Болдини, Бонат, Карлос-Дуран, Елу, Кларен, Форан. Писци: Идит Вортон, Пруст, Колет, Валери, Кокто, Пјер Луи, Жилијен Грин, Франсоа Моријак, Розамонд Леман. Истакнуте личности: госпођа Жана Ланвен, Дјагиљев, Бакст, леди Виолет Кјунард и Вајолет Трефјусис. Прошло је ту и на десетине Полињака и Ротшилда, велике војводе Русије, и други принчеви и принцезе, маркизи и маркизе, војводе и војвоткиње, грофови и грофице, виконти и виконтесе, као и барони и баронице – више њих но што је могуће избројати.

Винарета Сингер је била богата Американка која је постала принцеза де Полињак у својој двадесет осмој години. Преселила се у Париз и ту је имала, током више деценија, свој чувени салон о коме је писао Џулијан Барнс у књизи Човек у црвеном капуту. Њен брак је био друштвено-финансијски аранжман који је, неочекивано, завршио у истинској људској и пријатељској наклоности. Винарета односно принцеза де Полињак и њен муж били су дискретни али познати хомосексуалци. Полињак је имао име али не и новац, Винарета обрнуто. Венчали су се 1893. када је младожењи било педесет девет а младој двадесет осам година. До нас је стигао њен аутопортрет, са књигом у руци и ловоровим венцом око главе, меланхоличног погледа, на коме помало подсећа на Вирџинију Вулф. Винарета је, с обзиром на околности, смисао пронашла у многобројним активностима о којима је Пруст писао у својим томовима, али за једну активност можемо са сигурношћу тврдити да је свакако била смисао: салони и музички концерти који су, вратимо ли се још једном на списак, заиста невероватни.

У каквој је све ово вези са музиком руског композитора Михаила Глинке који важи за првог савременог руског композитора? Подсетио ме је цитирани пасус на салоне а Глинку сам први пут чула када сам гледала филм Оњегин редитељке Марте Фајнс. Глинкина музика се чује у филму а Татјана Ларина одлази са села у град, она је спој руске народне културе и петроградског аристократског живота који је под снажним француским утицајем. Ту она присуствује извођењима музике и соареима, креће се по различитим салонима, у којима је извођење музике неизоставни део, а добро је позната сцена када јој Оњегин додаје ешарпу која је пала са столице када је устала да аплаудира младој виолинисткињи.

КласикААА је серија објава о класичној музици која се препушта низовима асоцијација и пише о њој сасвим необавезно. Таквим мислима, које су се загубиле или су застале у мишљењу, као да се предао и сликар који је део ове објаве. Све неодређено само на тренутак искрсне, па се врати, заодене, испари, као птица је.

Глинкине композиције су, пак, евокација искуства које враћа том прадавном сећању, завеси на хладној светлости раног пролећа која се лелуја, одводећи са собом и светлост, јер воду треба пустити да тече. Глинкине композицје су, за мене, све оно што не пише у многобројним значајним и корисним енциклопедијама. Ваљало би то цитирати како би се утисак заокружио, али – какве то везе има са самом музиком? Неће објаснити ни звук ни оно што проистиче из музике ка мени, воду мог Крштења. Бескрајност тече каткада капима.

Слика: Бени Дрошер, Почетак сећања, 2020.

Цитат: Џулијан Барнс, Човек у црвеном капуту, превео Зоран Пауновић, Геопоетика, Београд, 2020.

Препорука: Музика (људи, инструменти, дела) I-II, приредио Норбер Дифурк, Вук Караџић, Београд, 1982.

Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно и у истом контексту посматране, налик предметима на барокној полици пуној куриозитетних предмета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде.