Čoveka možeš spoznati po stepenu na koji se uzdigla muzika u njegovoj duši. Ali, pošto me zanimaju samo oni preplavljeni muzikom, ograđujem se od spoznaje ljudi.
Ima muzičkih duša koje nemaju muzičko vaspitanje i kulturu. To znači da se rađamo sa mnoštvom treperenja, čiju vrednost uspostavljaju naša tugovanja. Nosimo u sebi muziku koju nismo nikada u životu čuli, ali koja leži u dubini našeg pamćenja.
Sve muzikalno u nama je stvar sećanja. Sigurno smo sve to slušali dok smo još bili bezimeni. Ne postoji muzika bez uspomene na raj i bez pada. – Emil Sioran
Pamćenje i sećanje nisu isto. Pamćenje je racionalno, kauzalno, naučeno. Sećanje je arhetipsko. Sećanja su, stoga, pouzdanija, iako se možda događaji koji su deo sećanja nikada nisu dogodili. Mi muziku ne pamtimo, mi se muzike sećamo. I ne sećamo se nje, ona je pokretač, sila koja pomera lavinu impresija i emocija koje već postoje u nama. Kada već pominjem sećanje i dovodim ga u vezu sa muzikom, moje seže do dna bele zavese, čiji se rubovi blago kreću, sasvim neprimetno. Da su ta kretanja živa bića, ni mačke ga ne bi primetile. Ti rubovi zavesa pokreću i svetlost, pa i ona igra. Tako se zaziva nešto daleko u meni, slika mi otvara most, i ja se okrećem ka jednoj knjizi, da pronađem ovaj pasus:
Muzički programi u salonu princeze de Polinjak održavani su čitavih pedeset godina. Na prvom koncertu, u maju 1888, izvedena su Foreova, Šabrijeova i D’Indijeva dela, pri čemu su svirali i dirigovali Fore, Šabrije i D’Indi. Na poslrednjem koncertu, 3. jula 1939, izvedena su dela Baha, Mocarta i Dina Lipatija, a svirali su Klara Haskil i Lipati, s okestrom kojim je dirigovao Šarl Munš.
Spisak gostiju Salona blista kao pozlaćena kornjača ukrašena dragim kamenjem. Prisutni kompozitori: Vagner, Stravinski, Prokofjev, Šoson, Fore, D’Indi, Ori, Milo. Dirigenti: Klemperer, Bičam, Markevič, Munš. Slikari u modi: Boldini, Bonat, Karlos-Duran, Elu, Klaren, Foran. Pisci: Idit Vorton, Prust, Kolet, Valeri, Kokto, Pjer Lui, Žilijen Grin, Fransoa Morijak, Rozamond Leman. Istaknute ličnosti: gospođa Žana Lanven, Djagiljev, Bakst, ledi Violet Kjunard i Vajolet Trefjusis. Prošlo je tu i na desetine Polinjaka i Rotšilda, velike vojvode Rusije, i drugi prinčevi i princeze, markizi i markize, vojvode i vojvotkinje, grofovi i grofice, vikonti i vikontese, kao i baroni i baronice – više njih no što je moguće izbrojati.
Vinareta Singer je bila bogata Amerikanka koja je postala princeza de Polinjak u svojoj dvadeset osmoj godini. Preselila se u Pariz i tu je imala, tokom više decenija, svoj čuveni salon o kome je pisao Džulijan Barns u knjizi Čovek u crvenom kaputu. Njen brak je bio društveno-finansijski aranžman koji je, neočekivano, završio u istinskoj, ljudskoj i prijateljskoj, naklonosti. Vinareta, odnosno princeza de Polinjak, i njen muž bili su diskretni ali u određenim krugovima dobro poznati homoseksualci. Polinjak je imao ime, Vinareta novac. Venčali su se 1893. godine, kada je mladoženji bilo pedeset devet a mladoj dvadeset osam godina. Do nas je stigao njen autoportret, sa knjigom u ruci i lovorovim vencom oko glave, melanholičnog pogleda, na kome pomalo podseća na Vitu Sakvil-Vest. Vinareta je, s obzirom na okolnosti, smisao pronašla u mnogobrojnim aktivnostima o kojima je Prust pisao u svojim tomovima, ali za jednu aktivnost možemo sa sigurnošću tvrditi da je svakako bila osnovni smisao njenog života: muzički koncerti koji su, vratimo li se još jednom na spisak, zaista neverovatni.
U kakvoj je sve ovo vezi sa muzikom ruskog kompozitora Mihaila Glinke koji važi za prvog savremenog ruskog kompozitora? Podsetio me je citirani pasus na salone a Glinku sam prvi put čula kada sam gledala film Onjegin rediteljke Marte Fajns. Glinkina muzika se čuje u tom filmu, a Tatjana Larina odlazi sa sela u grad, ona je spoj ruske narodne kulture i petrogradskog aristokratskog života koji je pod snažnim francuskim uticajem. Tu ona prisustvuje izvođenjima muzike i soareima, kreće se po različitim salonima, u kojima je izvođenje muzike neizostavni deo, a dobro je poznata scena kada joj Onjegin dodaje ešarpu koja je pala sa stolice pošto je ustala da aplaudira mladoj violinistkinji.
KlasikAAA je serija objava o klasičnoj muzici koja se prepušta nizovima asocijacija i piše o njoj sasvim neobavezno. Takvim mislima, mislima koje su se zagubile u mišljenju, kao da se predao i slikar koji je deo ove objave. Sve je neodređeno, i samo na trenutak iskrsne, pa se vrati, zaodene, ispari, kao ptica je.
Glinkine kompozicije su, pak, evokacija iskustva koje vraća tom pradavnom sećanju, zavesi na hladnoj svetlosti ranog proleća. Glinkine kompozicje su, za mene, sve ono što ne piše u mnogobrojnim značajnim i korisnim enciklopedijama o muzici. Valjalo bi sve to negde citirati, ali kakve to veze ima sa samom muzikom? Neće objasniti ni zvuk ni ono što proističe iz muzike ka meni. Beskraj teče u kapima.
Slike: Beni Drošer, Početak sećanja, 2020. (link); Vinareta Singer, Autoportret, 1885.
Citat: Džulijan Barns, Čovek u crvenom kaputu, preveo Zoran Paunović, Geopoetika, Beograd, 2020.
Preporuka: Muzika (ljudi, instrumenti, dela) I-II, priredio Norber Difurk, Vuk Karadžić, Beograd, 1982.
A . A . A 