Похвала трафици као постмодерном месту за културу

На трафикама има културе. Трафике имају важну улогу у истицању уметности и развијању интересовања за исту. Моја констатација ће већину људи изненадити, неки ће негодовати, помислиће да нема места релативизацијама и да је ова тврдња нешто најдаље од истине што су данас прочитали. Сви знамо да тај комад метала сведочи о нечему далеко ружнијем.

Трафика је одиграла значајну улогу у дистрибуцији културе почетком 21. века, о чему ће неке социјалне историје уметности и књижевности једном писати, јер су многи градови остали без домова културе, биоскопа, библиотека и књижара. Све је то трафика надокнадила. Али, она је трговачки изум, култура ту постоји као роба. Ту се могу купити најразличитије књиге, класици светске књижевности и сликарства по невероватно ниској цени за ту врсту књига. Не могу рећи да су та издања била без мане, с обзиром на квалитет припреме текста, дизајна и опреме, ређе превода, али неко је негде, коме су све одузели, и концерте, и биоскоп, и књижару, могао врло јефтино сваких недељу дана нешто пристојно да прочита, да открије класичну музику (говоримо о времену пре масовне употребе интернета), да оплемени бруталну стварност око себе тако што ће се упознати са неким сликама које нуде лепшу верзију света.

О значају часописа за формирање укуса излишно је говорити. Оне које не би занимали класици већ „популарна култура“ модни часописи или они за уређење ентеријера били су ту сваких месец дана. А знамо да исти ти часописи нису само о моди и илузији која никоме није доступна, већ да је њихов садржај о свеукупном искуству модерног живота. Поред њих, излазили су и музички часописи, па страни часописи о уметности (најчешће италијански). Исто тако, не могу да набројим колико сам филмских класика купила на трафици. 

Трафика је право постмодерно место. Она спаја високо и ниско, она, заправо, укида разлику између тих категорија које наше време пориче као неодржив конструкт. До највулгарнијих наслова дневних новина стоје Чаробни брег и Госпођа Бовари, као и књиге из популарне науке, историје и психологије. Трафика доприноси партикуларизацији света. Ту је све фрагментарно. Свет је разбијен у парампарчад када гледате у садржај који она нуди. Трафика, најзад, ништа не интерпретира. Она само излаже, само показује и само гомила. Каквих све ту има егзотичних куриозума: календара, играчки, књига за децу, серијала о Поароу Агате Кристи, Достојевског за 299 динара, карте, домине, прибор за јамб, књиге Скота Пека, Библија за децу, Дизнијеве сликовнице, љубићи Данијеле Стил и Норе Робертс. Популарно, елитно, вулгарно, патетично, иронично, традиција, квази традиција, идеологија, авангарда, апсурд, еклектика – све је пред нама на малом, неугледном, прљавом, ружном, у сваком смислу месту-слици нецивилизацијског комада метала који је део наше свакодневице. Са обавезним фрижидером за сладолед испред.

Класна и економска потчињеност коју ту можете уочити просто вришти. Људи који раде у трафикама су губитници транзиције, социјални слој који чини да јунаци филмова југословенског црног таласа изгледају као да су дошли из америчких романтичних комедија. Као рибе на сувом, ти људи гледају кроз друге људе, исто тако понижене као што су они, који нешто запиткују и купују, уморни, одустали, стоје по осам или десет сати, у простору без тоалета, све што купе морају да плате (воду носе од куће), не знају за празнике, одморе и слободне дане, морају да нуде купце бананицама, жвакама и влажним марамицама, а када сам једној жени која је радила на мојој локалној трафици објашњавала зашто је важно слушати Вивалдија, док сам вадила новац да платим диск, по први пут ме је погледала (јесте ли приметили да људи који раде на трафикама ретко гледају у своје купце?). Била је у неверици. Мислила је да се шалим са њом.

У наставку можете кроз фотографије, које су несавршене и као такве апсолутно одговарају мом сећању и спонтано документованом тренутку који нема никакве везе са инстаграм естетизацијом, видети која све дела књижевности, сликрства, филма и музике, у форми књига, часописа и дискова сам купила на трафици. То није све али истиче значајне едиције као што су биле Бисери светске књижевности (Политика), XX век и Миленијум (Новости), Генији уметности (Блиц), Велики сликари (Глобал прес), итд. Трафика ми је, пролећа 2004. у једном неугледном картонском омоту подарила Бетовенов концерт који обожавам, пролећа 2005. Госпођу Бовари, јесени исте године филм Девојка са бисерном минђушом. У оближњем Максију, а то је слично трафици, неколико година потом сам купила Вердијеву Аиду и Божанствене безбожнике Сање Домазет. Стајали су одмах на полици до касе, тамо где су поређане и дневне новине. И њих примећујем када приђем трафици, прелиставам их заједно са недељницима у Максију, али о свему томе излишно је писати.

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A