Trafike imaju važnu ulogu u isticanju umetnosti i razvijanju interesovanja za nju. Moja konstatacija će mnoge iznenaditi, neki će negodovati, pomisliće da nema mesta relativizacijama i da je ova tvrdnja nešto najdalje od istine što su danas pročitali. Svi znamo da taj komad metala svedoči o nečemu daleko ružnijem.

Trafika je odigrala značajnu ulogu u distribuciji kulture početkom 21. veka, o čemu će neke socijalne istorije umetnosti jednom pisati, jer su mnogi gradovi ostali bez domova kulture, bioskopa, biblioteka i knjižara. Sve je to trafika nadoknadila. Ali, ona je trgovački izum, kultura tu postoji kao roba. Tu se mogu kupiti najrazličitije knjige, klasici svetske književnosti i slikarstva po neverovatno niskoj ceni. Ne mogu reći da su ta izdanja bila bez mane, s obzirom na kvalitet pripreme teksta, dizajna, opreme i prevoda, ali neko je negde, kome su sve oduzeli, i koncert, i bioskop, i knjižaru, mogao jeftino svakih nedelju dana nešto da pročita, da otkrije klasičnu muziku (govorimo o vremenu pre masovne upotrebe interneta), da oplemeni brutalnu stvarnost oko sebe tako što će se upoznati sa nekim slikama koje nude lepšu verziju sveta.

O značaju časopisa za formiranje ukusa izlišno je govoriti. One koje ne bi zanimali klasici već „popularna kultura“ modni časopisi ili oni za uređenje enterijera bili su tu svakih mesec dana. A znamo da isti ti časopisi nisu samo o modi i iluziji koja nikome nije dostupna, već da je njihov sadržaj o sveukupnom iskustvu modernog života. Pored njih, izlazili su i muzički časopisi, pa strani časopisi o umetnosti (najčešće italijanski). Isto tako, ne mogu da nabrojim koliko sam filmskih klasika kupila na trafici.

Trafika je postmoderno mesto. Ona spaja visoko i nisko, ona, zapravo, ukida razliku između tih kategorija koje naše vreme poriče kao neodrživ konstrukt. Do najvulgarnijih naslova dnevnih novina stoje Čarobni breg i Gospođa Bovari, kao i knjige iz popularne nauke, istorije i psihologije. Trafika doprinosi partikularizaciji sveta. Tu je sve fragmentarno. Svet je razbijen u paramparčad kada gledate u sadržaj koji ona nudi. Trafika, najzad, ništa ne interpretira. Ona samo izlaže, samo pokazuje i samo gomila. Kakvih sve tu ima egzotičnih kuriozuma: kalendara, igrački, knjiga za decu, serijala o Poarou Agate Kristi, Dostojevski za 299 dinara, karte, domine, pribor za jamb, knjige Skota Peka, Biblija za decu, Diznijeve slikovnice, ljubići Danijele Stil i Nore Roberts. Popularno, elitno, vulgarno, patetično, ironično, tradicija, kvazi tradicija, ideologija, avangarda, apsurd, eklektika – sve je pred nama na malom, neuglednom, prljavom, ružnom, u svakom smislu mestu-slici necivilizacijskog komada metala koji je deo naše svakodnevice. Sa obaveznim frižiderom za sladoled i primitivizmom tabloidnih naslova.

Klasna i ekonomska potčinjenost koju tu možete uočiti prosto vrišti. Ljudi koji rade u trafikama su gubitnici tranzicije, socijalni sloj koji čini da junaci filmova jugoslovenskog crnog talasa izgledaju kao da su došli iz američkih romantičnih komedija. Kao ribe na suvom, ti ljudi gledaju kroz druge ljude, isto tako ponižene kao što su oni, koji nešto zapitkuju i kupuju, umorni, odustali, stoje po osam ili deset sati, u prostoru bez toaleta, sve što kupe moraju da plate (vodu nose od kuće), ne znaju za praznike, odmore i slobodne dane, moraju da nude kupce bananicama, žvakama i vlažnim maramicama, a kada sam jednoj ženi koja je radila na mojoj lokalnoj trafici objašnjavala zašto je važno slušati Vivaldija, dok sam vadila novac da platim cd, po prvi put me je pogledala (jeste li primetili da ljudi koji rade na trafikama retko gledaju u svoje kupce?). Bila je u neverici. Mislila je da se šalim sa njom.

U nastavku možete videti koja sve dela književnosti, slikarstva, filma i muzike, u formi knjiga, časopisa i diskova sam kupila na trafici. To nije sve ali ističe značajne edicije kao što su bile Biseri svetske književnosti (Politika), XX vek i Milenijum (Novosti), Geniji umetnosti (Blic), Veliki slikari (Global pres), itd. Trafika mi je, proleća 2004. u jednom neuglednom kartonskom omotu podarila Betovenov koncert koji obožavam, proleća 2005. Gospođu Bovari, jeseni iste godine film Devojka sa bisernom minđušom. U obližnjem Maksiju, a to je slično trafici, nekoliko godina potom sam kupila Verdijevu Aidu i Božanstvene bezbožnike Sanje Domazet. Stajali su odmah na polici do kase, tamo gde su poređane i dnevne novine. I njih primećujem kada priđem trafici, prelistavam ih zajedno sa nedeljnicima u Maksiju, ali o svemu tome izlišno je pisati.