Бувљаци као неформални музеји историје и културе једног народа

Дуго планирам да напишем један текст о београдским бувљацима иако они нису једини вредни наше пажње. Неготин, Панчево, као и многа друга мања и већа места у Србији имају крајем радне недеље и викендима бувљаке или оно што ја зовем неформалним а веома аутентичним изложбеним просторима на ободима градова. То су музеји једне далеко ведрије, живописније, динамичније, помало горке и сетне, али и радосније верзије историје нашег народа и грађанске културе.

Историја једне земље, или пак приватна историја грађана једне земље, сва динамика односа унутар ње, видљива је на бувљацима. Изузетно је важно и занимљиво посматрати шта је један народ, односно појединци који живе на датом простору, одбацио, шта је прогласио за непотребно, шта избацује из својих домова, зашто је некада то сматрао за вредно, за предмет који треба да се нађе у његовој кући, а зашто га више не цени или му не налази вредност.

Већ сам писала о београдским антикваријатима. Антикваријати могу продавати старе предмете а могу продавати и књиге. Ја сам писала о оним антикваријатима који продају књиге, иако они нису антикваријати у правом смислу јер се у њима ретко може наћи нека књига која је, рецимо, из 16. или 18. века, неко веома егзотично прво издање које ћете продати за више хиљада евра. Наши антикваријати углавном садрже књиге из најбољег издаваштва које је некада постојало, и што сам старија све више увиђам да ово није претерано становиште, а то је југословенско издаваштво. Оно је било најбоље по: цени, дистрибуцији и класној несегрегацији, по квалитету повеза, одабиру наслова и аутора из било које области, уредника, штампе, превода, дизајна, културе књиге у сваком могућем смислу. Кажу да књиге тада нису биле јефтине али да су их скоро сви који су то хтели могли приуштити. Због њиховог великог тиража те књиге циркулишу и данас.

Антикваријати су материјализација грађанске културе и историје једне земље. Половина књига код интернет продаваца, као и власника антикваријата, је са бувљака. Највећи колекционари књига у овој земљи се у четири ујутру могу видети како по мраку, са лампом у руци, претурају по гомили књига, предмета и старудије. Не купују само књиге, ту су и медаље, фотографије, слике, скулптуре, фото-апарати, разгледнице, поштанске марке, филмски постери.

Прошлост једне земље јасно се огледа у њеној садашњости. Бувљаци су зато нека врста хронотопа, тачка у којој се секу све линије једног народа, друштва, прошлости, садашњости, па и будућности јер ти предмети и књиге постају нешто сасвим ново у рукама нових власника и, самим тим, у том новом животу бива им дат један другачији контекст и значење. Нека монографија о јадранском приморју или споменицима револуције нема исто значење у стану пензионисаног војног лица који ју је избацио поред контејнера и студенткиње драматургије која ју фотографише за инстаграм на својој Икеа полици, обавезно поред неке биљке. Није исти статус књиге А. Фадејева из Радове едиције „Реч и мисао“ током шездесетих, и данас, после слушања Идола.

О овоме, наравно, нико не размишља док се цењка са продавцима, док кружи између робе нехајно побацане по бетону, док жури у сталном страху да ће му нешто промаћи, да ће неко купити нешто што он мисли да баш њему треба. Нико, осим мене, која и нисам најбољи репрезент за причу о бувљацима јер их, с обзиром на многобројне околности, не посећујем често. Ипак, имам доста утисака о њима, увиђам им важност, волим њихову субверзију, карневалски моменат, радост коју Цигани доносе на овај свет својим хумором, довикивањима и коментарима, ценама које само они знају како формирају и, најзад, тога морамо увек бити свесни: њима највише дугујемо што ова роба уопште постоји, њима дугујемо баш овакве бувљаке, они из симболичке смрти, из смећа и подрума, ваде и враћају у живот ове предмете тргујући са нама, омогућавајући многима да, преко њих, остваре далеко већу зараду. Они су несвесни а прави археолози културе и трговци-посредници. Њихова скромност ме увек разоружа и јесте лекција за живот, која, с обзиром на наш начин живота и систем вредности, не траје дуго у памћењу. Они, чини се, не хају пуно за предмете, олако их одбацујући, продајући их за ситан новац нама који их, сасвим обрнуто, сакупљамо и гомиламо, успостављајући им и учтавајући у њих вредност, и материјалну и сентименталну.

Фотографије су са Земунског бувљака, Бајлонијеве пијаце, Каленића и пијаце на Видиковцу.

Напомена: Текст и фотографије припадају Ани Арп. Забрањено је преузимати их, у деловима или целини.

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A