Десет година од како сам дипломирала

Слављеница у објективу Милоша Перишића. Топчидерски парк, 15. мај 2011. године

Дипломирала сам 19. априла 2011. године. Био је топао дан, прави пролећни. Требало је да изађем на последњи испит у јануару те године али нисам имала довољно самопоуздања и, пре свега, психичке спремности. Колегиница која је изашла тада, и дипломирала, када сам ју позвала да видим како је било, представила ми је тај чин као лак, опуштен, све је било једноставно и фантастично. А толико је све било једноставно да сам ја, у априлу, на прво питање о Кафкиним приповеткама одговарала равно четрдесет пет минута. Већ код другог и трећег питања престала сам да гледам на сат.

Сећам се да сам када се све завршило изашла из зграде на задњи улаз и ту срела једног професора који ми је предавао, он је био прва особа која ми је званично честитала. Био је срдачан, пријатан, искрен у својим честиткама. Враћала сам се кући као да се ништа није догодило, дошла сам у празан стан, јела, чула се још са двоје људи, и то је било то.

Месец дана касније, средином маја, одлучила сам да прославим тај догађај на начин француских импресиониста и Прустове верзије „слатког живота“. Импресионисти су били сликари које сам прве открила јер је мој град одувек био Париз, а њега је без Едит Пјаф, Сатија, Сањара, импресиониста, Брасаија и Кертеза, Јана Тирсена и Амелије, Балзака, Пруста, Флобера, Утрила, Модиљанија и Ахматове, Лотрека, немогуће замислити. Тако сам ја, у сврху телепортације, све то упијала и, када је дошло време за прославу, одлучила да поновим оно што сам виђала на Монеовим, Реноаровим и Тисоовим платнима.

Пјер-Аугуст Ренеоар, „Ручак на бродској забави“, 1881.

Клод Моне, „Доручак на трави“, 1866. (Пушкинов музеј)

Клод Моне, „Доручак на трави“, 1866. (Музеј Орсеј)

Џејмс Тисо, „Празник“, 1876.

Позвала сам неколико познаника а они су позвали своје познанике. Окупили смо се у Топчидерском парку, мом омиљеном месту у Београду, у близини кнежевог конака, ближе оном мини језеру. То је био наш Фонтенбло. Мој пријатељ и колега са студија, Милош Перишић, понео је фотоапарат и забележио то поподне. Овако је изгледао 15. мај 2011. године.