Зашто је Бранимир Шћепановић класик светске књижевности?

Дадо Ђурић, „Бициклиста“, 1955.

Ово дело магичне снаге можда је најзначајније и најбриткије дело актуелне светске књижевности. – Белгијски Notre Temps

Кажимо одмах: ова повест, напета као крик, не личи на на шта познато. То је једна необична, самотна песма, можда јединствена у савременој светској књижевности. –  Швајцарски Journal de Geneve

Са својих осамдесет засењујућих страница „Уста пуна земље“ су чисто ремек-дело! То је величанствена поема животу, роман који се лепотом речи уздиже до нивоа највећих књижевних дела. – Париски Magazine Litteraire

УВОД КАО УСПАВАНКА

Увијени у грубу вунену ћебад, лежали смо не померајући се и ћутећи, као да смо у тој поодмаклој августовској ноћи већ били омамљени опорим мирисом шуме, која нам је, кроз одшкринуто шаторско крило, личила на извијену, црну змију. У ствари,  били смо само уморни и жељни сна.

Седео је у загушљивом купеу путничког воза број 96 и гледао у велику тмину августовске ноћи. Али ништа није видео. У четвртастом, нагарављеном окну враћао му се само мутни одраз сопственог лица које је било толико измучено да му је изгледало готово туђе. Ипак се осмехнуо измењеном лику. Учинио је то нељубазно и јетко као да се већ подсмевао себи што се после толико година враћа у Црну Гору, упркос сазнању да у њој више нема никога ко би му се обрадовао или га бар препознао. Да је могао у том часу, из помрчине у коју је све потонуло, опет извући неку слику свога детињства, неко ишчезло лице или одавно заборављени глас, можда би лакше појмио своју неочекивану одлуку да умре у завичају. Али ничега није био у стању да се сети. Ништа му се више није одaзивало.

МЕЛАНХОЛИЈА ГОЊЕНОГ

Хоће ли пронаћи оно, можда непостојеће, хемијско једињење због којег је страћио читаву своју младост; хоће ли стићи да упозна све оне далеке градове, планине и мора за којима је одувек чезнуо, одлажући путовање за неко друго време и бољу прилику; хоће ли у све краћим, преосталим ноћима изљубити све оне жене које, затворен у својој лабораторији, није успео чак ни да пожели; хоће ли моћи да се узбуди над свим оним призорима који су га увек остављали равнодушним; хoће ли умети да у свему ономе што целог живота није ни примећивао – одједном пронађе лепоту у којој ће уживати; хоће ли за то кратко време моћи да пати и буде срећан онолико колико је потребно да би поверовао да је стварно проживео свој људски век?!

Али, каскајући беспомоћно за њим, већ смо страховали да га нећемо ни стићи, јер је заиста трчао брже од нас и сваког тренутка нам се све више удаљавао, као да га је негде у даљини, на крају те пожутеле висоравни, чекало нешто за чим је очајнички жудео. Зар нам је онда преостајало нешто друго осим да га мрзимо? Наравно, мрзећи га, у први мах нисмо ни слутили да је то снажно и чудесно осећање, које нас је одређивало према њему, већ избрисало све разлике у побудама због којих смо га дотле гонили, тако да смо ускоро, зближени и некако у свему поистовећени, чак и спољним изгледом – личили један на другога: мокри од зноја, искривљених лица, повијени унапред, трчали смо истим ритмом и дисали истим дахом, као чопор измучених паса којима само јарост и мржња одржавају снагу.

У ствари, та наша мржња према њему била је равна најлепшој и најстрашнијој жудњи.

Жудео је у том часу за неодгонетљивим хуком таласа који се разбијају о обалу; за смирујућим тишинама бонаце; за оним усијаним данима када се на потамнелом камењу отапају лишајеви, а са презрелих, испуцалих смокава цеди шећерна слуз; жудео је за оним повишеним, готово болним певањем невидљивих зрикаваца; за опорим и раздражујућим мирисима соли, катрана, препржене рибе, исушених алги, јода, црног вина, загорелог маслиновог уља; жудео је за стишаним ноћима испод ниског неба које, попут сребрнастг звона, светли у недрима пучине; жудео је за неком пустом плажом Југа, крај Будве, на којој ће, испружен у врелом песку, лежати сам, непомичан и омамљен свим што постоји као да све и постоји због њега; и жудео је, готово очајнички, за успаљеним, бестидним телом неке жене, у чију ће утробу, изгладнелу од сунца и чекања, читав потонути, заборављајући на смрт и време!

ХЕРБАРИЈУМ

И поверова да му ипак нема спаса ако, попут свога прадеде, одмах не учини нешто изузетно, мимо разума и људске моћи, и тако самом себи у последњем часу не помогне! Трчао је неколико тренутака питајући се шта би његов предак, на чију се снагу и мржњу још ослањао, сад смогао да уради и намах га обузе чудесно предосећање да би тај страшни старац Јоксим, вероватно попут отроване животиње, неким тек пробуђеним нагоном, у живописном ливадском биљу нањушио између хиљада трава ону праву са спасоносним противотровом. Истог часа, учини му се да му неко повуче руку према високој стабљици праскавице чије му се ладинско име atropa beladona сад учини лепше од имена било које жене. Онда не заустављајући се, у трку, стргну један њен лист сличан листу дувана, и принесе га, као какав молитвеник, испуцалим уснама, а затим загризе у њега и намах осети на исушеним непима горки укус отровних алкалоида. Наравно, од тог широког и храпавог листа, обраслог беличастим длачицама, није очекивао никакво чудо, али је зато одједном очајнички пожелео да на тој ливади, која га је омамљивала устрепталим бојама и прејаким мирисима, пронађе све оне лековите траве којих је сад био у стању да се сети: ражену главицу, велебиљу, јадић, татулу, бунику, мразовац, дигиталис, гороцвет, слачицу, медвеђе грожђе, линцуру, ђурђевак, сапуњачу, раставић, стежу, срчењак, подбел, кантарион, клеку, хајдучку траву, жечји трн, камилицу, дивизму, мајчину душицу, каћун, зељасту овлику, кокотац и боровницу. Обузет том мишљу, спустио се на колена и као животиња, која је одједном изгубила све своје нагоне и инстинкте, усплахирено почео да бауља.

Колико је та веза између нас и њега била чврста и нераскидива најбоље се показало у оном тренутку када он, неочекивано, ишчезну испред наших очију – можда исто онако необјашњиво као што се у само свитање обрео наспрам мене и Јакова – јер уместо да бар тада одахнемо па чак и запевамо од среће што смо га се најзад трсили – ми се сви скупа узмувасмо као да више нисмо могли без њега.

Бауљао је и трпао у уста, очајнички и халапљиво гутајући, све оне лековите траве које је успевао да препозна или за које је бар веровао да их препознаје, не пропуштајући ниједан презрели клас или махуну, ниједан опори, сладуњави или сочни листић, ниједан модри, ружичасти, плави, тамнозелени, жути, црвени или бели цвет, јер није знао у којем се од њих скрива тајна његовог спаса. Осећао је и муку и гађење које га је терало на повраћање. Али био је срећан због тога, јер је по укусу у устима био убеђен да тога часа у најприроднијем облику гута – кумарин и танин, сапонин и гликозид, фенолска једињења, хлорофил и органске киселине, слуз и етарска уља, арбутин, шећер и још многе непознате и још неоткривене хемијске супстанце које ће, надао се, све заједно, измешане и натопљене његовом пљувачком, остварити склад и међусобну везу једног новог и чудотворног једињења које ће га сасвим излечити.

МИЛОВАЊЕ ЧИТАОЦА РЕЧИМА

У ствари, био је сигуран да већ стоји на оном високом и белом врху Прекорнице према којем је, уплашен од људи, бежао још оне пусте ноћи свога детињства и да најзад, одатле, као да стоји на крову света, може једним јединим погледом да обухвати читав свој живот и у њему све оно што је било и што ће тек бити, јер се у том часу све оно што је могло имати било какве везе с њим вртело у једном затвореном кругу у чијем је средишту, попут тек утихлог звона, притајено брујало његово срце, тако да није био нимало зачуђен што му пред очима у исти мах, промичу: шиљати и модри обриси планина; усијане и претрпане плаже; усамљени бродови на пучини; језера која се пропињу и расту; успаване реке изнад којих споро прелећу птице; избледеле шуме које јецају у неку сиву и ветровиту зору: све оне већ одавно заборављене зоре; сви они далеки и непознати градови; сви они предели које је тек намеравао да упозна; сва она забита месташца Црне Горе која је сузама, патњом и крвљу урезао у своје срцекао у земљописну карту, а међу њима нарочито – Бријестово, срасло за потамнели камен из чијег се стаменог ткива одувек очејнички отимају смокве, пелин и кошћеле; прашњава Горица и Ждребаоник; хладна и притајена Зета, у чијим је тамнозеленим недрима сад могао да ухвати одраз оног свог неповратно ишчезлог лика; Загарач, изгубљен у тишини, прецветалим драчама и дивљем шипку; усмрдели вирови Сушице крај којих је, заглушен жабљим крекетањем, чувао краве; чисто море крај Петровца и Будве где је понекад чак био и срећан; а затим и све оне собице на београдским таванима у којима је годинама гладовао гутајући хемијске формуле и маштајући о неком лепшем животу; и најзад, онај самачки станчић у Бирчаниновој улици, затамњен и претворен у лабараторију, загађену хемикалијама, где је коначно и изгубио душу да би је ипак, после свега, сад поново дозвао у том неизмерљивом часу трајања, кад више не осећа разлику између сећања и слутње…

Извор: Бранимир Шћепановић, Уста пуна земље, БИГЗ, Београд, 1976. (Са илустрацијама Радомира Рељића)

Препорука: Бранимир Шћепановић, Оно друго време (изабрана проза), СКЗ, Београд, 2015. (Са предговором Мила Ломпара)

О ПИСЦУ

Бранимир Шћепановић је рођен у Подгорици 1937. године. Живео је у Београду све до смрти, 2020. године. Објавио је збирку приповедака Пре истине (1961), роман Срамно лето (1965), који је преведен на пољски и мађарски. Приповетке су му превођене на осамнаест језика и заступљене у шеснаест антологија.

По његовим филмским сценаријима снимљено је шест дугометражних играних филмова (Срамно лето, Време леопарда, Оно море, Како умрети). На фестивалу у Пули добио је две Златне арене за филмска сценарија (Пре истине, 1968; Сутјеска, 1973). Урадио је и сценарио за филм Лелејска гора, адаптацију по књизи Михаила Лалића.

Шћепановићева приповетка Смрт господина Голуже, са двадесет пет других приповедака из света, уврштена је у светску антологију објављену 1969. у Америци. Иста приповетка уврштена је и у антологоју Модерне европске новеле која је објављена у издавачкој кући из Копенхагена.

За роман Уста пуна земље 1974. добио је Октобарску награду за књижевност.

О СЛИКАРУ

Миодраг Дадо Ђурић рођен је на Цетињу 1933. године. Школовао се у Херцег Новом, а Академију ликовних уметности завршио је у Београду 1956, у класи Марка Челебоновића. Од 1956. живи у Француској где је и преминуо 2010. Уз Љубу Поповића, Владимира Величковића и Ђорђа Ивачковића најпознатији је наш сликар те генерације