Зашто се јунакиња Кејт Шопен буди на погрешан начин?

Клод Моне, „Дама са сунцобраном“, 1886.

Према мишљењу ауторке овог интернет места, која је датим избором, као и именовањем прекуцаних фрагмената романа који следе, желела да своје читање учини креативним, Една Понтелије, јунакиња романа Буђење, се буди на погрешан начин јер њено буђење, њена еманципација и „отварање очију“ пред светом иду преко аутодеструктивне емотивности, а не преко афирмације онога што ју одређује као биће, у овом случају као уметницу.

Њен образовни процес, а ми остављамо могућност да је наш закључак престрог, није довршен јер је у потпуности плутајући, неодређен, баш као и нептунијанско царство пред којим она често стоји и размишља.

Буђење је процес. Стога, ни Една Понтелије се не буди одједном, и коначно. Међутим, тај процес, нама се чини, у њеном случају нема довољно снаге за одлучност. Една није задовољна улогом мајке и супруге али није ни довољно јака да подносе тежину стваралачког пута и живота који подразумева потпуно посвећење уметности јер ју емотивност, овде изједначена са бесконачношћу, флуидношћу и снагом мора, спутава.

Она ослобађање и „буђење“ води преко заљубљивања и маштања о предавању другом мушкарцу али се то, у случају овог романа, не показује као добар избор по њу. Ни наметнути друштвени стереотипи, али ни потпуно предавање чулности, нису начин да се биће афирмише и пробуди у новом веку који је женама понудио много избора али и изазова.

СЛИКАРКА

Господин Понтелије је био један прилично уљудан муж све док је наилазио на извесну прећутну послушност код своје жене. Међутим, њено ново и неочекивано понашање потпуно га је збунило. Ужаснуло га је. Затим га је наљутило потпуно занемаривање њених супружничких дужности. Када је господин Понтелије постао неучтив, Една је постала дрска. Решила је да никада више не устукне ни корака.

„Чини ми се да је највећа лудост да једна жена која је на челу домаћинства и мајка двоје деце проводи у атељеу дане који би се могли много боље провести у напорима да се побољша удобност њене породице.“

„Мени се слика“, дговорила је Една. „Можда то неће потрајати“.

„За име бога, онда, сликај! Али немој дозволити да породица оде дођавола. Погледај мадам Ратињол: иако се бави музиком, не дозвољава себи да запусти све остало. И она је бољи музичар него што си ти сликар.“

„Нити је она музичар, нити сам ја сликар. Није моје сликање разлог што сам све испустила из руку.“

„Шта је онда томе разлог?“

„О, не знам. Пусти ме на миру. Досађујеш ми.“

Понекад би се господин Понтелије запитао да његова жена не испољава извесне знаке менталне неуравнотежености. Јасно је могао да види да није при себи. Заправо, није могао да схвати да долази себи и свакога дана одбацује то лажно биће које прихватамо као одећу у којој ћемо се појавити пред светом.

Њен муж ју је оставио на миру, као што је и захтевала, и отишао на посао. Една се попела у свој атеље – једну светлу собу на последњем спрату куће. Радила је с много снаге и занимања, а није постигла ништа.

ТАЛАСИ, РАСПОЛОЖЕЊА

Узбудила су је сећања. Опет је могла да чује шум таласа, лепршање једра. Могла је да види одсјај месеца у заливу и осети мукле, олујне ударе врућег јужног ветра. Прожела ју је танана струја жудње, четке више није држала тако чврсто, а очи су се засијале.

Било је дана када је била веома срећна, а да није знала зашто. Била је срећна што живи и дише. Чинило јој се да се цело њено биће стапа са сунчевом светлошћу, бојом, мирисима, раскошном топлотом неког савршеног јужњачког дана. Тада је волела да лута сама по необичним и непознатим местима. Пронашла је многе сунчане, тихе кутке, као створене за сањарење. И сматрала је да је добро да сањари и да је сама и да је нико не узнемирава.

Било је дана када је била несрећна, а да није знала зашто, дана када јој се чинило да нема смисла бити задовољан или тужан, жив или мртав, када јој је живот изгледао као гротескно царство злих духова, а човечанство слично црвима, који се слепо и с тешком муком боре да стигну до неизбежног уништења. Таквим данима не би радила нити се уљуљкивала маштањима која би јој убрзала дамара и узбуркала крв.

ФРЕДЕРИК ШОПЕН, ДОЖИВЉАЈ МУЗИКЕ

Една је, по сопственим речима, веома волела музику. Музички тонови, добро изведени, одувек су у њеној машти изазивали слике. Понекад је волела да ујутру седи у соби оним данима када мадам Ратињол свира или вежба. Једно дело које та дама свира Една је назвала Самоћа. То је било кратко, тужно, неважно дело. Звало се другачије, али она га је назвала Самоћа. Када га је чула, пред очима јој се појавила прилика једног мушкарца како стоји поред самотне стене на морској обали. На себи нема ништа. Његов положај изражава безнадежну помиреност са судбином док гледа према удаљеној птици која одлеће од њега.

Једно музичко дело призвало је у њеној машти слику лепе младе жене одевене у дугу хаљинус високим струком каква се носила у доба Наполеона, како се играјући неки замршени плес спушта широком стазом између високих живица. Неко опет друго дело подсећало ју је на децу у игри, а опет неко друго, ни на шта под милим богом осим на достојанствену даму која милује мачку.

Већ први акорди које је мадмоазел Рајс извела на клавиру изазвали су снажне дрхтаје низ кичмени стуб госпође Понтелије. Није ово први пут да чује уметника како свира на клавиру. Можда је само први пут спремна, можда је тек сада први пут њено биће спремно да прими утисак трајне истине.

Очекивала је слике које ће се, мислила је, скупити и блеснути у њеној машти. Чекала је узалуд. Није видела никакве слике самоће, наде, чежње или очаја. Но, саме страсти су се пробудиле у њеној души, љуљале су је, шибале су је, као што свакога дана таласи ударају њено дивно тело. Дрхтала је, гушила се, сузе су је заслепиле.

„Каква страст!“ „Каква уметница!“ „Одувек сам говорио да нико не уме да свира Шопена као мадмоазел Рајс“ „Онај последњи прелудијум! Bon Dieu! Потресно!“

САМА У КУЋИ

Када је коначно остала сама, уживала је у миру који је зрачио свуда око ње. Удахнула је с дубоким олакшањем. Преплавило ју је неко њој непознато, али дивно осећање. Прошетала је по целој кући, идући из собе у собу, као да је прегледа први пут. Испробавала је разне столице и наслоњаче, као да никада до сада у њима није седела нити се у њима одмарала. Шетала је око куће, прегледајући прозоре и капке да види да ли су безбедни и исправни. Цветови у башти су били као нови познаници: прилазила им је у пријатељском расположењу и окружена њима осећала се лагодно. Стазе у врту су биле влажне и Една је позвала девојку да јој донесе гумене сандале. И ту је остала, сагињала се, окопавала биљке, обрезивала их, откидајући сасушено, увело лишће. Дечји псић је изашао за њом и почео да јој смета. Грдила га је, смејала му се, играла се с њим. Башта је тако дивно мирисала и лепо изгледала на поподневној светлости. Една је побрала све разнобојно цвеће које је нашла. Она и псић су потом ушли у кућу.

Чак је и кухиња добила неки нови, занимљив изглед, који никада до тада није уочила. Те вечери Една је вечерала сама. Само неколико упаљених свећа у свећњаку на средини стола обезбеђивало је сву светлост која јој је била потрбна. Изван круга светлости у којем је седела прстрана трпезарија пуна сенки деловала је озбиљно.

Помало разнежена, мислила је на Леонса и децу и питала се шта ли раде у том тренутку. Док је псу давала укусне комадиће хране, присно му се обраћала причајући му о Етијену и Раулу. Био је ван себе од изненађења и усхићења што њихово дружење овако напредује и своју захвалност показивао је брзим, кратким, одсечним лајањем и живахним трчкарањем.

Потом је Една седела у библиотеци после вечере и читала Емерсона док јој се није приспавало. Било јој је јасно да је запоставила читање и решила је да крене од почетка и исправи пропусте у своме образовању, сада када у потпуности располаже својим временм и може да га искористи како пожели.

МОРЕ, ОСЛОБАЂАЊЕ

Како је то необично и страшно стајати обнажен под небеским сводом! Какво усхићење! Осећала се као тек рођено биће, које отвара очи и сусреће се с једним наизглед познатим светом, који, у ствари, никада до тада није познавало.

Пенушави таласићи ковитлали су се око њених ногу и увијали попут змије око њених чланака. Загазила је у воду. Вода је била хладна, али је наставила. У дубокој води је подигла своје бело тело и запливала дугим, полетним замасима Додир мора је чула и обухвата тело меким, присним загрљајем.

Наставила је да плива све даље и даље. Сетила се оне ноћи када је отпливала далеко од обале и присетила се ужаса који ју се спопао када се уплашила да неће моћи да се врати на обалу. Сада се није освртала, већ је пливала све даље и мислила на плавичасту траву на ливади по којој је као дете шетала у уверењу да јој нема ни краја ни почетка.

Руке и ноге бивале су све уморније.

Помислила је на Леонса и децу. Они су део њеног живота, али не смеју да помисле да је могу поседвати, ни телом ни душом. Како би јој се мдмоазел смејала или чак подсмевала, кад би знала! „И Ви себе називате уметницом! Каква охолост, мадам! Уметник мора имати храбру душу која изазива и пркоси.“

Исцрпљеност је почела да је обузима и полако савлађује.

Превела Гордана Кораћ

Извор: Кејт Шопен, Буђење, превела Гордана Кораћ, Службени гласник, Београд, 2011.