Зашто је Толстојев отац Сергије себи одсекао прст?

Отац Сергије живео је већ шесту годину у испосничкој ћелији. Било му је четрдесет и девет година. Живот му је био тежак. И то не због исцрпљујућег поста и молитве, то му није било тешко, већ због унутрашње борбе коју он никако није очекивао. Имао је два извора борбе: сумњу и телесну пожуду. И оба непријатеља нападала су га увек заједно. Чинило му се да су то два разна непријатеља, док је то био један те исти. Чим би нестало сумње, нестало би и пожуде. Али он је мислио да су то два различита ђавола и борио се са сваким посебно.

„Боже мој, Боже мој“, мислио је он, „зашто ми не даш веру? Да, пожуда, да, с њом су се борили свети Антоније и други свеци, али вера… Они су веровали, а у мене има тренутака, часова, дана, кад нема вере. Зашто постоји цео свет и сва његова лепота, ако је грешан и ако га се ваља одрећи? Зашто си створио ту саблазан? Саблазан? А да није саблазан то што ја хоћу да побегнем од радости света и да нешто стекнем тамо где можда ничега нема?“, рече он сам себи и ужасну се, згади се на себе сама.

*

Кроз лаки сан учинило му се да чује прапорце. Није знао да ли је то било на јави или у сну. Али ево, трже га из сна куцање на његовим вратима. Он устаде, не верујући сам себи. Али се куцање понови. Јест, то је било куцање близу, а његовим вратима, и женски глас.

„Боже мој! Зар је истина то што сам читао у житијама светаца, да ђаво узима женски облик… Јест, то је глас жене. И то глас нежан, бојажљив и мио. Фуј!“. Он отпљуну. „Не, мени се само чини“, рече он и оде у угао пред којим је стајао налоњчић, и клече преда њ, вичним правилним покретом, налазећи у самом покрету утеху и задовољство. Клекао је, коса му је пала по лицу, а оголело чело притискивао је на влажну, хладну поњаву. Читао је псалм, који је, како му је говорио стари отац Пимен, избављивао од напасти. Он мало исправи на јаким, нервозним ногама своје омршавело, лако тело, и хтеде да настави читање, али није читао већ је нехотице напрезао слух да чује. Хтео је да чује. Било је сасвим тихо. Само су капи падале с крова у чабар постављен у углу. Напољу је била магла и тама, снег који се топио. Било је тихо, тихо. Наједном, зашушта нешто крај прозора, и јасан глас, исти онај нежан, бојажљив глас, какав је могла имати само привлачна жена, говорио је:

– Пустите ме, Христа ради…

Чинило се као да му је сва крв појурила к срцу и застала. Није могао удахнути. „Да васкрсне Бог и растуре се врази“…

– Али ја нисам ђаво – осећало се да се уста која су то изговорила осмехују. – Ја нисам ђаво, ја сам само грешна жена, залутала, не у преносном, већ у буквалном смислу (она се насмеја), озебла, и молим за уточиште.

Он прислони лице уза стакло. Кандиоце је одблескивало и светлуцало на стаклу. Он прислони дланове с обе стране лица и загледа се. Тама, магла, дрво, а ту десно – она. Јест, она, жена у бунди од беле дугачке длаке, са шубаром, мила, блага, уплашена лица, ту, два врашка од његова лица, нагла се к њему. Очи им се сретоше и они се познаше Не зато што су се већ једном видели; они се никада нису видели, већ зато што су у погледу који су изменили (особито он) да се знају и да се разумеју. Сумњати јошш и после тога погледа да је то ђаво, а не обична, блага, мила, бојажљива жена, било је немогуће.

– Ко сте ви? Шта хоћете? – рече он.

– Та, отворите! – рече она каприциозно и заповеднички. – Промрзла сам. Кажем вам, залутала сам.

– Али ја сам монах, пустињак.

– Па онда отварајте. Или хоћете да се смрзнем под прозором, док се ви молите Богу.

– Али како ћете…

– Па нећу вас појести. За име божје, пустите ме. Та смрзла сам се.

И њој самој било је мучно. То је казала готово плачући.

Он се одмаче од прозора, погледа у икону Христа, са трновим венцем. „Господе, помози ми, Господе, помози ми“, проговори он, крстећи се и дубоко клањајући, па приђе вратима кја су водила у трем и отоври их. У трему напипа шарку и поче је дизати. С те стране чули су се кораци. Она је од прозора прилазила вратима. „Јао!“, врисну она одједном. Он се сети да је угазила у бару која се направила пред прагом. Руке су му дрхтале, те ниакко није могао да смакне шарку.

– Та шта вам је, отварајте! Сва сам мокра. Смрзла сам се. Ви мислите о спасењу душе, а ја сам се смрзла.

Он повуче врата к себи, смаче шарку и, не узимајући у обзир замах, гурну врата напоље, тако да је одгурнуше.

– Опростите! – рече он, одједном потпуно попримивши своје давнашње уобичајено понашање према дамама.

Она се насмеши чувши то „опростите“. „Ма није баш тако страшан“, помисли у себи.

– Ништа, ништа; опростите ви мени – рече она пролазећи мимо њега. – Ја се никад не бих усудила да није овако изузетног случаја.

– Изволите, рече он, пропуштајући је. Јак мирис финог парфема, који одавно није осетио, пренерази га. Она прође кроз трем у собу. Он залупи спољашња врата, али не намаче шарку и кроз трем уђе у собу.

„Господе Исусе христе, Сине Божији, смилуј се на мене грешнога, Господе, смилуј се на мене грешнога“, није престајао да се моли, не само у себивећ је нехотице и уснама мицао.

– Изволите – рече он.

Она је стајала насред собе, са ње се вода сливала на под, и гледала га. Очи су јој се смејале.

– Опростите ми што сам вас узнемирила у самоћи. Али видите у каквом сам положају. То ми се десило зато што смо пошли из вароши да се провозамо и ја се опкладила да ћу сама доћи од Воробјовке до града, али сам изгубила пут, и ето, да нисам набасала на вашу ћелију… – поче она, скинувши мокре чарапе и ходајући босим ногама по лежају, па их подави пода се. Поседела је тако, обухвативши колена рукама и замишљено гледајући преда се. „Да, овде је пустиња, тишина. И нико никад не би сазнао…“

Она устаде, принесе чарапе пећи, обеси их на некакав анрочит испустза топли ваздух. Она окрену испуст и затим, корачајући лако босим ногама, врати се на лежај и опет седе на лежај са подавијеним ногама. Иза зида се сасвим утиша. Она погледа у мајушни сатић који јој је висио о врату. Било је два сата. „Наши би морали доћи око три.“ Остао је само сат времена.

„Па шта, зар да преседим сама? Којешта! Ја то нећу. Одмах ћу га позвати.“

– Оче Сергије! Оче Сергије! Сергије Дмитричу! Кнеже Касатски!

Иза врата је била тишина.

– Слушајте, то је сурово. Ја вас не бих звала да ми није невоља. Болесна сам. Не знам шта ми је, рече она измученим гласом. – Јао, јао! – зајеча она и паде на лежај. И зачудо, она заиста осети да малаксава, да је све боли, да је хвата језа и грозница.

– Слушајте, помозите ми. Не знам шта ми је. Јао, јао! – Она раскопча блузу, откри груди и забаци до лаката голе руке. – Јао, јао!

За све то време стајао је он у свом собичку и молио се. Прочитао је све вечерње молитве и сад је стајао непомично, уперивши поглед у вршак носа и читао молитву разума, понављајући прибрано: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, спаси ме!“

Али је све чуо. Чуо је како је шушкала свилом скидајући хаљину, како је корачала босим ногама по поду, чуо је како је рузком трљала ноге. Осећао је да је слаб и да сваког тренутка може посрнути, и зато није престајао да се моли. Осећао је нешто слично ономе што је морао осећати онај јунак из бајке, који морао ићи не окрећући се. Тако је Сергије чуо, осећао да је опасност ту, анд њим, и да се може спасти само тако ако се ни за тренутак не обазре на њу. Али га одједном обузе жеља да је види. У том тренутку она рече:

– Слушајте, то је нечовечно, ја могу умрети.

„Јест, отићи ћу, али онако као што је радио онај отац који је метнуо једну руку на блудницу, а другу на мангал. Али нема мангала.“ Он погледаоко себе. Лампа. Наднесе прст над пламен и намршти се, спреман да трпи. И доста дуго чинило му се да не осећа; али одједном још није био начисто да ли боли и колико – сав се накостреши и трже руку, машући њом. „Не, ја то не могу!“

– За име бога! Јао, дођите! Умирем! Јао!

„Дакле тако, пропашћу? Али нећу.“

– Одмах ћу доћи до вас – проговори он и, отворивши врата, не гледајући је, прође поред ње у трем где је секао дрва, напипа трупац на ком је секао дрва и секиру прислоњену уза зид.

– Одмах – рече он и, узевши секиру у десну руку, намести кажипрст леве руке на пањ, замахну секиром и удари по њему ниже другог зглавка. Прст одскочи лакше него што су одскакала дрва исте дебљине, преврну се и шљапну на руб пања, а затим на под.

Он чу тај шум пре него што осети бол. Али није имао кад ни да се зачуди томе што га не боли, кад осети раздирући бол и топлу крв која потече. Брзо ухвати патрљакзглавка скутом ризе и, притиснувши га уз бедро, врати се натраг кроз врата, стаде наспрам жене, оборивши очи и упита је:

– Шта вам је?

Она погледа у његово пребледело лице на коме је леви образ дрхтао, и одједном се застиде. Скочи, дохвати бунду, огрну је и уви се у њу.

– Па, болело ме… презебла сам… ја… оче Сергије, ја…

Он упре у њу очи које су му светлиле тихом радосном светлошћу, и рече:

– Мила сестро, зашто си хтела да упропастиш своју бесмртну душу? Саблазни морају доћи на свет, али тешко оном преко кога дођу… Моли се Богу да нам опрости.

Она га је слушала и гледала. Одједном осети да нешто капље. Погледа и виде како по ризи тече крв из руке.

– Шта сте урадили са руком? Сетила се шума који је чула, и докопавши лампу, истрча у трем и виде на поду крвав прст. Блеђа од њега врати се и хтеде да му каже нешто, али он полако уђе у собичак и затвори за собом врата.

– Опростите ми – рече она. – Чиме да искупим свој грех?

– Одлази.

– Дајте да вам завијем рану.

– Одлази одавде.

Журно и ћутећи она се обуче. И спремна, у бунди, седела је чекајући. Споља су се чули прапорци.

– Оче Сергије, опростите ми.

– Одлази. Бог ће ти опростити.

– Оче Сергије, променићу свој живот. Не одбацујте ме.

– Одлази.

– Опростите и благословите ме.

– У име Оца и Сина и Светог Духа – чуло се иза реграде. Одлази.

Она заплака и изађе из ћелије. Адвокат јој је ишао у сусрет.

– Е, изгубио сам, нема се куд. Где ћете сести?

– Свеједно.

Седе до куће и не проговори ни речи.

Годину дана после тога пострижена је малим постригом и живела је строгим животом у манастиру под руководством пустињака Арсенија, који јој је каткад писао.

Из приповетке Отац Сергије, превела Зорка Велимировић

Слика: Иван Крамској, Портрет Лава Толстоја, 1873.

Извор: Лав Толстој, Мој живот, превеле Милица Николић, Марија Кијаметовић-Стојиљковић, Бранислава Ковачевић-Бојовић, Зорка Велимировић, Олга Влатковић, ЛОМ, Београд, 2018.

Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.