Зашто је одећа важна за конструисање идентитета у роману „Буђење“ Кејт Шопен

Френк Вестон Бенсон, „Лето“, 1900.

Тог лета на Великом острву Една је почела постепено да се ослобађа плашта уздржљивости, који ју је увек обавијао. Вероватно да је било – мора да је било утицаја, и тананих и очигледних, који су на неколико различитих начина дејствовали и навели је да се тако понаша; али најочигледнији је био утицај Аделе Ратињол. Како је Една поседовала готово чулну осетљивост на лепоту, прво ју је привукла изузетна физичка привлачност ове креолке. Затим отвореност читавог живота те жене, коју је свако могао да уочи и која је била тако изразито у супротности с њеном сопственом уобичајеном уздржљивошћу, што је можда и створило везу између њих две. Ко би могао поуздано знати које метале користе богови када кују тако танану везу коју називамо склоношћу, коју бисмо исто тако лако могли назвати љубављу.

Обе жене су биле прилично високе, а мадам Ратињол је имала женственији, пунији стас удате жене. Физичка привлачност Едне Понтелије неприметно се наметала. Обриси њеног тела су били издужени, чисти и симетрични; било је то тело које би повремено заузимало необичан положај; није било никаквог наговештаја чистог стереотипа прописаног тренутном модом. Случајни некритични пролазник можда не би на њу бацио други поглед. Али уз мало више смисла и дара опажања уочио би племениту лепоту облика и отмену строгост држања и покрета, по којима се Една разликовала од осталих.

Тог јутра на себи је имала летњу хаљину од танког муслина, на чијој су се белој основи уздужно пружале вијугаве пруге, док је крагна била од белог лана. На глави је носила велики сламни шешир, који је скинула с куке на спољашњој страни врата. Шешир је био немарно спуштен на густу, помало таласасту, плавкастосмеђу косу, која јој је уоквиравала лице.

Мадам Ратињол, пошто је водила више рачуна о свом тену, обавила је вео од газе око главе. Носила је рукавице од срнеће коже са високим доручјем, које су јој штитиле зглавке на рукама. Била је обучена у чисто бело, уз лепршаве, набране чипке око врата и рукава, што јој је пристајало. Набрана и лепршава одећа коју је носила одговарала је њеној бујној, раскошној лепоти баш као што јој никако не би пристајао неки строжи крој.

Две жене нису имале намеру да се купају, дошле су до плаже да се прошетају, да буду саме и седе поред мора. Њих две су селе једна до друге, леђима наслоњене на јастуке.

Госпођа Ратињол је скинула вео, обрисала лице веома танком марамицом и хладила се лепезом, коју је увек имала при себи окачену о дугу, узану траку. Една је скинула крагну и откопчала хаљину око врата. Узела је лепезу од мадам Ратињол и почела њоме да хлади себе и своју пријатељицу. Било је веома топло и једно време су разговарале само о врућини, сунцу и заслепљујућој јари. Но, дувао је и јак ветар, који је стално мењао смер и пенушао море. Подизао је сукње двеју жена, те су неко време биле заузете поправљањем набора, спуштањем сукања, гурајући их под ноге, и причвршћивањем шнала у коси и игала на шеширу. На извесној удаљености неколико људи се играло у води. На плажи се у то доба дана нису чули људски гласови.

Превела Гордана Кораћ

Извор: Кејт Шопен, Буђење, превела Гордана Кораћ, Службени гласник, Београд, 2011.