Зашто је одећа важна за конструисање идентитета у роману „Орландо“ Вирџиније Вулф

Непознати уметник, „Портрет Хенрија Врајотхеслија, трећег ерла од Саутхемптона“, 1597.

„Сама сам“, рече наглас Орландо јер није било никога да је чује. Али та самоћа је очигледнија, заклеле би се многе жене, непосредно пошто је неко с вама водио љубав. Како је замро звук точкова надвојводине кочије, Орландо је осетила како од ње све даље одлазе надвојвода (то није марила), срећа (то није марила), безбедност и брачно стање (то није марила), али чула је како живот одлази од ње и  љубавник. „Живот и љубавник“, мрмљала је; и отишавши до писаћег стола, умочи перо у мастило и написа:

„Живот и љубавник“. Онда је одложила перо и отишла у спаваћу собу, стала пред огледало и наместила бисере о врат. А потом, пошто бисери нису ишли уз јутарњи огртач од везеног платна, пресвуче се у голубије сиви тафтени; онда у један као бресква у цвету; онда у брокат боје вина. Можда је требало мало пудера и да јој је коса очешљана око чела, можда би јој пристајало. Онда навуче на ноге папуче на потпетице и на прст стави смарагдни прстен. „Сад“, рече кад је све било готово, упали сребрне свећице са обе стране огледала.

Може се приметити да је Орландо сакрила свој рукопис када је била прекинута. Затим, да је дуго и намерно гледала у огледало; а сада, када се возила у Лондон, могао се запазити њен узмак и пригушени крик када су коњи загалопирали брже него што је желела. Њена скромност у односу на њено писање, њена таштина према њеном лику, њен страх за сопствену сигурност, све то, изгледа, сугерише да оно што је недавно речено, како није било промене од Орланда мушкарца до Орланда жене, није више сасвим тачно.

Постајала је мало скромнија, као што су жене у односу на свој ум и мало таштија као што је жена на свој лик. Извесне осетљивости су се потврдиле, друге су се смањиле. Промена одеће, рекли би неки филозофи, има с тим много везе. Наизглед залудне ситнице на одећи, кажу, имају важнију сврху него да нас утопле. Оне мењају наш поглед на свет и поглед света на нас. На пример, када је капетан Бартолус видео Орландову сукњу, сместа је за њу разапео настрешницу, наговарао је да узме још један комад говедине и позвао је на обалу у заповедничком чамцу. Ови комплименти свакако не би били учињени да јој је сукња, уместо да лебди, била скројена тесно уз ногу као пумперице. А кад нам чине комплименте, доликује да некако узвратимо. Орландо се поклонила; покоравала се; ласкала је добрим мушкарчевим расположењима, што не би чинила да су његове тесне пумперице биле женске сукње и његов капут са ширитима сатенски женски стезник. Тако се много чим може подржати становиште да одело носи нас а не ми њега; можемо га навести да да облик руци или прсима, али оно обликује наша срца, наше мозгове, наш језик према свом укусу. Тако, пошто је сад већ неко време носила сукње, видна је била извесна промена на Орландуу. Ако упоредимо слику Орланда као мушкарца са Орландом женом, видећемо да постоје извесне промене иако су обоје несумњиво једна иста особа. Мушкарац има руке слободне да се маши мача, жена своје мра употребити не би ли придржала сатен да јој не склизне са рамена. Мушкарац гледа свет равно у лице, као да је овај сачињен да се њиме служи и срезан како се њему свиђа. Жена на њега баца поглед са стране, пун тананости, чак сумњичавости. Да су обоје носили исту одећу, можда би њихови погледи били исти.

То је став неких филозофа и мудраца, али у целини, ми нагињено другом. Разлика међу половима је, срећом, веома дубока. Одећа је само симбол нечега дубоко скривеног испод ње. Управо је промена у њој диктирала Орланду избор женске одеће и женског пола. И она је вероватно тиме само изразила, много отвореније него обично нешто што се већини њуди догађа а да се код њих то не изрази тако отворено. Јер овде опет долазимо до дилеме. Иако различити, полови се мешају. У сваком људском бићу одиграва се колебање од једног пола ка дргом, и често само одећа одражава наликовање мушком или женском, док је пол сасвим супротан од оног који је горе. Свако ко је искусио компликације и збрку која из тога произлази; али остављамо овде центарлно питање и бележимо само чудно дејство које је оно имало у посебном случају самог Орланда.

Јер то је та мешавина мушкарца и жене у њој, час једно горе час друго, што ју је руководило у неочекиваним обртима. Радозналост њеног пола би се питала, на пример, када је Орландо била жена, како то њој не треба више од десет минута за облачење. И зар јој одећа није изабрана насумице и понекад доста отрцана? А онда би исто тако рекли да она нема ништа формално у понашању или љубави према моћи као мушкарац. Она је претерано нежног срца. Не може да поднесе кад види да туку магарца или даве мачиће. Опет, приметили су да она не воли кућне ствари, устаје у зору, а лети је у пољу пре уранка. Зна о усевима више од било ког ратара, Може да пије барабар с најбољима и воли коцку. Добро јаше и вози шест коња у галопу преко лондонског моста. А опет, иако смела и активна као мушкарац, приметили су да је призор другог човека у опасности доводи до најженскијег дрхтања. Бризнула би у плач на најмање изазивање. Није познавала географију, математика јој је била неподношљива и имала је неке мушице које чешће поседују жене него мушкарци, на пример: путовати на југ, за њу значи путовати надоле. Да ли је онда Орландо била више мушкарац или жена тешко је рећи и о томе не можемо донети коначну одлуку.

Превела Славица Стојановић

Извор: Вирџинија Вулф, Орландо, превела Славица Стојановић, Светови, Нови Сад, 1991.