Вирџинија Вулф – Анонимност је тамна, комотна и слободна, она дозвољава духу да иде неометано својим путем

Орацио Гентилески, „Девојка са лаутом“, 1620.

Док слава спречава и стиска, анонимност се овија око човека као магла; анонимност је тамна, комотна и слободна; анонимност дозвољава духу да иде неометано својим путем. Преко анонимног човека преливено је милостиво руменило таме. Нико не зна куда он одлази или долази. Он може да тражи истину и да је говори; он сам је слободан; он сам је истинит; он сам је спокојан. И тако он утону у мирно расположење под храстом чији је тврд корен, откривен изнад земље, деловао удобније него иначе.

Утонуо је задуго у дубоке мисли о вредности анонимности и дивоти чињенице да немаш име, већ да си као талас који се враћа дубоком морском телу; мислећи како анонимност ослобађа дух досаде, зависти и пакости; како она бризга у вене слободне везе дарежљивости и великодушности; и дозвољава давање и примање, без нуђења захвалности и одавања хвале, што мора да је био пут свих великих песника, претпостављао је (иако његово знање грчког није било довољно да то потврди) јер, мислио је, Шекспир је сигурно тако писао и градитељи цркава су сигурно тако градили, анонимно, нису им били потребни захвалност и име, већ само њихов рад дању и ноћу и можда мало пива – „Какав је то диван живот“, мислио је растежући удове испод храста. „И зашто га не уживати баш овог тренутка?“ Мисао га погоди као тане. Амбиција паде као олово. Ослобођен пламена у срцу због одбачене љубави и због укорене таштине и због свих убода и повреда којима га је ожарио ред коприве живота који има амбицију да буде чувен, али не може више да нанесе бол ономе ко не мари за славу, он отвори очи, које су биле широм отворене све време али су виделе само мисли и виде како у удолини испод њега лежи његов дом.

Лежао је тако на раном пролећном сунцу. Више налик на град него на кућу, али град саграђен не збрда здола, по вољи овог или оног човека, већ опрезно, руком једног архитекте са једном идејом на уму. Дворишта и зграде, сиве, црвене, плаве као шљива, протезале су се уредно и симетрично; дворишта су била нека правоугаона нека квадратна; у овоме водоскок; у оном статуа; зграде су биле неке ниске неке шиљате; овде је била капела, онде звоник; површине најзеленије траве лежале су међу њима и скупови кедрова и леје блиставог цвећа све је било обгрљено – иако је било тако добро испланирано да је изгледало као да сваки део има довољно простора да се пружи колико му треба – дуж масивног зида; док се дим из безбројних оџака непрестано вио у ваздуху. Ову бескрајну па ипак уређену зграду, која је могла да прими хиљаду људи и можда две хиљаде коња, саградили су, размишљао је Орландо, радници чија су имена непозната. Овде су живеле, више векова него што могу да израчунам, непознате генерације моје сопствене непознате породице. Ниједан од тих Ричарда, Џонова, Ана и Елизабета није оставио знамен за собом, па ипак су сви, радећи заједно својим мачевима и иглама, водећи љубав и подижући децу, оставили ово.

Никад та кућа није изгледала племенитија и човечнија.

Зашто је онда он хтео да се дигне изнад њих? Јер чинио се ташт и крајње арогантан покушај да буде бољи од тог анонимног стваралачког дела; рада тих ишчезлих руку. Боље је било ићи непознат и оставити за собом лук, грнчарска складишта, зид где зру брескве, него сагорети као метеор и не оставити ни праха иза себе.

Превела Славица Стојановић

Извор: Вирџинија Вулф, Орландо, превела Славица Стојановић, Светови, Нови Сад, 1991.