Борис Ејхенбаум о разлици између романа и приче

Роман и прича не само да нису истородне, него су суштински непријатељске форме, и зато се никада не развијају једновремено и са истим напором у једној истој књижевности. Роман је синкретична форма; прича је основна, елементарна форма (што не значи и примитивна). Роман се састоји од историје, од путовања; прича – од анегдоте. Разлика је у суштини принципијелна, условљена принципијелном разликом између велике и мале форме. Не само поједини писци већ и поједине књижевности негују или роман или причу.

Прича се мора градити на основу неке противречности, неподударања, грешке, контраста. Али то није све. По самој својој природи, прича, као и анегдота, гомила сву своју тежину ка крају. Као бомба бачена из авиона, прича мора нагло да лети доле да би пуном снагом ударила својим врхом у одређену тачку. Наравно, ја у овом случају говорим о причи сижејног типа, остављајући по страни, на пример, скицу или новелу – причу карактеристичну за руску књижевност. Short story је искључиво сижејни термин, који подразумева спајање два услова: мали обим и сижејни акценат на крају. Такви услови стварају нешто што је по сврси и поступцима сасвим различито од романа.

У роману огромну улогу игра техника кретања, повезаности и спајања разноврсног материјала, могућност развијања и повезивања епизода, стварања разноврсних центара, вођења паралелне интриге. При таквом грађењу крај романа представља пункт ослабљења а не појачавања; кулминација основног кретања мора бити негде пре краја. За роман су типични „епилози“, лажни завршеци, резултати који стврају перспективу или који саопштавају читаоцу Nachgeschichte главних личности (Руђин, Рат и мир). Зато је природно што су неочекивани завршеци веома ретка појава у роману (ако их сретнемо, то најпре сведочи о утицају приче): велика форма и разноврсност епизода ометају дела такве врсте, а прича, напротив, тежи баш ка максималној неочекиваности финала, концентришући око себе све предстојеће. У роману, после кулминационе тачке, мора наступути неки пад, а за новелу је најприродније да, кад се попне на висину, остане на њој. Роман је дугачка шетња по разним местима, која подразумева миран повратак, прича је пењање уз планину чији је циљ поглед са високе тачке.

Толстој није могао завршити Ану Карењину Анином смрћу; морао је написати још читав један део, ма колико то било тешко услед значајне централизације романа око Анине судбине. Иначе би роман личио на развучену причу са укључивањем потпуно непотребних лица и епизода – логика форме је захтевала продужење. Био је то својеврстан tour de force – убити главну јунакињу пре него што је одређена судбина осталих лица. Није случајно да се унаци одрже некако до краја (гину њихови помоћници) или се на неки начин спасавају, за длаку избегавши смрт. Толстоју је помогао паралелизам конструкције, помогло му је то што Левин од самог почетка конкурише Ани, трудећи се да заузме централни положај. С друге стране, у Белкиновим причама Пушкин тежи управо томе да се крај приче поклопи са врхунцем сижеа и да се створи ефекат неочекиваног расплета (Мећава, Мајстор и шкрињар).

Прича је задатак за поствљање једначине с једном непознатом; роман је задатак за разна правила, који се решава помоћу целог система једначина са много непознатих, где је важнија интервална градња него последњи одговор. Прича је загонетка; роман је нешто налик на шарду или ребус.

Превела Марина Бојић

Извор: Часопис Градина, темат Кратка прича, приредили Снежана Брајовић и Милисав Савић, година XXIV, број 1, 1989.

Слика: Амбрахам ван Стриј, 1800.

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A