Boris Ejhenbaum – Roman i priča ne samo da nisu istorodne, nego su suštinski neprijateljske forme

Roman i priča ne samo da nisu istorodne, nego su suštinski neprijateljske forme, i zato se nikada ne razvijaju jednovremeno i sa istim naporom u jednoj istoj književnosti. Roman je sinkretična forma; priča je osnovna, elementarna forma (što ne znači i primitivna). Roman se sastoji od istorije, od putovanja; priča – od anegdote. Razlika je u suštini principijelna, uslovljena principijelnom razlikom između velike i male forme. Ne samo pojedini pisci već i pojedine književnosti neguju ili roman ili priču.

Priča se mora graditi na osnovu neke protivrečnosti, nepodudaranja, greške, kontrasta. Ali to nije sve. Po samoj svojoj prirodi, priča, kao i anegdota, gomila svu svoju težinu ka kraju. Kao bomba bačena iz aviona, priča mora naglo da leti dole da bi punom snagom udarila svojim vrhom u određenu tačku. Naravno, ja u ovom slučaju govorim o priči sižejnog tipa, ostavljajući po strani, na primer, skicu ili novelu – priču karakterističnu za rusku književnost. Short story je isključivo sižejni termin, koji podrazumeva spajanje dva uslova: mali obim i sižejni akcenat na kraju. Takvi uslovi stvaraju nešto što je po svrsi i postupcima sasvim različito od romana.

U romanu ogromnu ulogu igra tehnika kretanja, povezanosti i spajanja raznovrsnog materijala, mogućnost razvijanja i povezivanja epizoda, stvaranja raznovrsnih centara, vođenja paralelne intrige. Pri takvom građenju kraj romana predstavlja punkt oslabljenja a ne pojačavanja; kulminacija osnovnog kretanja mora biti negde pre kraja. Za roman su tipični „epilozi“, lažni završeci, rezultati koji stvraju perspektivu ili koji saopštavaju čitaocu Nachgeschichte glavnih ličnosti (Ruđin, Rat i mir). Zato je prirodno što su neočekivani završeci veoma retka pojava u romanu (ako ih sretnemo, to najpre svedoči o uticaju priče): velika forma i raznovrsnost epizoda ometaju dela takve vrste, a priča, naprotiv, teži baš ka maksimalnoj neočekivanosti finala, koncentrišući oko sebe sve predstojeće. U romanu, posle kulminacione tačke, mora nastuputi neki pad, a za novelu je najprirodnije da, kad se popne na visinu, ostane na njoj. Roman je dugačka šetnja po raznim mestima, koja podrazumeva miran povratak, priča je penjanje uz planinu čiji je cilj pogled sa visoke tačke.

Tolstoj nije mogao završiti Anu Karenjinu Aninom smrću; morao je napisati još čitav jedan deo, ma koliko to bilo teško usled značajne centralizacije romana oko Anine sudbine. Inače bi roman ličio na razvučenu priču sa uključivanjem potpuno nepotrebnih lica i epizoda – logika forme je zahtevala produženje. Bio je to svojevrstan tour de force – ubiti glavnu junakinju pre nego što je određena sudbina ostalih lica. Nije slučajno da se unaci održe nekako do kraja (ginu njihovi pomoćnici) ili se na neki način spasavaju, za dlaku izbegavši smrt. Tolstoju je pomogao paralelizam konstrukcije, pomoglo mu je to što Levin od samog početka konkuriše Ani, trudeći se da zauzme centralni položaj. S druge strane, u Belkinovim pričama Puškin teži upravo tome da se kraj priče poklopi sa vrhuncem sižea i da se stvori efekat neočekivanog raspleta (Mećava, Majstor i škrinjar).

Priča je zadatak za postvljanje jednačine s jednom nepoznatom; roman je zadatak za razna pravila, koji se rešava pomoću celog sistema jednačina sa mnogo nepoznatih, gde je važnija intervalna gradnja nego poslednji odgovor. Priča je zagonetka; roman je nešto nalik na šardu ili rebus.

Prevela Marina Bojić

Izvor: Časopis Gradina, temat Kratka priča, priredili Snežana Brajović i Milisav Savić, godina XXIV, broj 1, 1989.

Slika: Abraham van Strij, 1800.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.