Због лепоте у том болу

У првом поглављу култне књиге свих заљубљеника у „песме искуства“, у црни романтизам и декаденцију, Марио Прац пише о слици Медузе и њеном значају за романтичарско поимање лепоте. Он на многим страницама своје књиге Агонија романтизма истиче како су бол и задовољство у романтичарском поимању лепоте неодвојиви. То није ексклузивно сензибилитет уметника 19. века открио и први афирмисао али јесте први теоријски уобличио, казује нам Прац. То је, природно, извршило велики утицај на потоње генерације стваралаца, међу којима је био и француски скулптор Пол Дарде који је свом делу из 1913. године дао име Вечни бол (Eternelle douleur).

Он скулптуру која нам приказује одсечену Медузину главу ваја као главу заводљиве девојке чије су волуптивне усне и пасивно склопљене очи еротизоване у болу. Задовољство осећа посматрач док посматра Медузине путене усне и лице спокојно попут уснуле хришћанске мученице, баш како је својевремено Ђанлоренцо Бернини приказао свету Терезу из Авиле у екстази. Медуза делује предато задовољству додира змијског хладног тела по свом врату. Змије делују као да ју истовремено милују и стежу.

Све оно што би требало да изазива посматрачеву ужаснутост – одсечена глава, змије које се увијају у самртничком ропцу – бива естетизовано и преокренуто у своју супротност – лепоту, фасцинацију, нов дрхтај, нову језу. Медузино оружје – њен поглед – сада видимо положено. Очи су затворене, лице уснуле лепотице предато је самозабораву. Све је другачије него код Каравађа или Рубенса где су очи приказане широм отворене а лице деформисано гримасом. Овде осећамо скулпторову самилост, саосећање за миленијумима неправедно оклеветану и брутално убијену жену, а да прави разлог – за разлику од повода – још увек нисмо разоткрили и разумели. Нека етерична копрена прекрива тајну њених очију.

Када се пише и говори о Медузи истиче се углавном њена фаталност. Њен поглед који леди посматрача или поглед на њу који ужасава посматрача. Фаталност је одувек подразумевала двосмерну, слепу, улицу. И садизам у коме се бестијално ужива, било кроз чин насиља, било кроз посматрање исхода тог чина, фрагментарног и деконструисаног бића унакаженог тела. Овде, пак, у случају ове скулптуре, бива суптилно наглашена Медузина лепота и достојанство страдалништва. Читава судбина несрећне жене, из чије капи крви, коју је упио пустињски песак, је полетео крилати коњ – Пегаз – симбол песништва и моћи инспирације, као да бива искупљена, као да коначно може да почива у миру.

Пол Дарде, „Вечни бол“, 1913.
Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.