U prvom poglavlju kultne knjige svih zaljubljenika u „pesme iskustva“, u crni romantizam i dekadenciju, Mario Prac piše o slici Meduze i njenom značaju za romantičarsko shvatanje lepog. On na mnogim stranicama Agonije romantizma ističe kako su bol i zadovoljstvo u romantičarskom poimanju lepote neodvojivi. To nije ekskluzivno senzibilitet umetnika 19. veka prvi afirmisao u literaturi ali jeste prvi teorijski uobličio, kazuje nam Prac. To je, prirodno, izvršilo veliki uticaj na potonje generacije stvaralaca, među kojima je bio i francuski skulptor Pol Darde koji je svom delu iz 1913. godine dao ime Večni bol (Eternelle douleur).
On skulpturu koja nam prikazuje odsečenu Meduzinu glavu vaja kao glavu zavodljive devojke čije su voluptivne usne i pasivno sklopljene oči erotizovane u bolu. Zadovoljstvo oseća posmatrač dok posmatra Meduzine putene usne i lice spokojno poput usnule hrišćanske mučenice, baš kako je svojevremeno Đanlorenco Bernini prikazao svetu Terezu iz Avile u ekstazi. Meduza deluje predato zadovoljstvu dodira zmijskog hladnog tela po svom vratu. Zmije deluju kao da ju istovremeno miluju i stežu.
Sve ono što bi trebalo da izaziva posmatračevu užasnutost – odsečena glava, zmije koje se uvijaju u samrtničkom ropcu – biva estetizovano i preokrenuto u svoju suprotnost – lepotu, fascinaciju, nov drhtaj, novu jezu. Meduzino oružje sada vidimo položeno. Oči su zatvorene, lice usnule lepotice predato je samozaboravu. Sve je drugačije nego kod Karavađa ili Rubensa gde su oči prikazane širom otvorene a lice deformisano grimasom. Ovde osećamo skulptorovu samilost, saosećanje za milenijumima nepravedno oklevetanu i brutalno ubijenu mitsku heroinu. Neka eterična koprena prekriva tajnu njenih očiju.
Kada se piše i govori o Meduzi ističe se uglavnom njena fatalnost. Njen pogled koji ledi posmatrača ili pogled na nju koji užasava posmatrača. Fatalnost je oduvek podrazumevala dvosmernu, slepu, ulicu. I sadizam u kome se bestijalno uživa, bilo kroz čin nasilja, bilo kroz posmatranje ishoda tog čina, fragmentarnog i dekonstruisanog bića unakaženog tela. Ovde, pak, u slučaju ove skulpture, biva suptilno naglašena Meduzina lepota i dostojanstvo stradalništva. Čitava sudbina nesrećne žene, iz čije kapi krvi, koju je upio pustinjski pesak, je poleteo krilati konj – Pegaz – simbol pesništva i moći inspiracije, kao da biva iskupljena, kao da konačno može da počiva u miru.
Skulptura: Pol Darde, Večni bol, 1913.
A . A . A 