Za one koji znaju da Versaće nije izmislio ovaj znak

Moda je instant jezik. Način na koji se oblačimo govori o nama više nego što mnogi žele da uvide ili priznaju. Moda se često izjednačava sa nečim veštačkim u odnosu na nas, našu ličnost i suštinu. Međutim, na taj način se previđa da je upravo ona jedan fragment u celini te kompleksne slagalice koja čini naš identitet. Kada je odevanje u pitanju, suštinu ne možemo lako odvojiti od pojave. Odeća nije tu samo da nas ulepša ili utopli.

Italijanskog kreatora cenim iz više razloga. Glavni je – hrabrost. Ako se prisetimo njegovih kolekcija s početka devedesetih godina prošlog veka shvatićemo koliko je on, zapravo, bio hrabar. Oni koji bolje hronološki poznaju istoriju mode neće moći ničeg sličnog da se sete a da je postojalo pre njega u takvom obliku. On, formalno, nije bio inventivan. Kako onda, tako i danas, Versaće kroj odlikuje jednostavnost forme. Ono što izdvaja jesu kombinacije boja i materijala, crna i zlatna, koža i metal, upotreba grčkog i italijanskog baroknog ornamentalnog kulturnog nasleđa kod printova na košuljama i džemperima.

Đani Versaće je preko svog zaštitnog znaka – Meduze – simbolički svedočio o tipu žene kojoj je namenjena njegova odeća ili o tipu žene koji njegova odeća projektuje. Meduza, žrtva koja to odbija da bude, u Đanijevoj verziji, postaje žena koja pogledom kameni posmatrača. Pogled na nju ledi jer je njena fatalnost postignuta hrabrošću da bude to što jeste, da zavodljivim seksipilom i upadljivom odećom to svedoči. Mnogi i danas nisu hrabri da se oblače na Versaće način jer sve ono što je izvan same forme te odeće proizvodi autocenzuru pošto se ta odeća – ideološki – vezuje za kič, folk, estradu, glupe, bahate i bogate. Ali, to su projekcije, to nema veze sa odećom kao takvom. Ako bismo stavili po strani one koji prate trendove i kojima je brendirana odeća neka vrsta trofeja, i koncentrisali se samo na one koji su tu zbog estetike (koju prethodno mogu da je priušte), videli bismo, po mom sudu, svu estetsku osobenost i lepotu ovog brenda.

Kada mi neko kaže „mala crna haljina“ ja prvo pomislim na Versaće muze.

A, sada, dolazimo do Meduze. Sloboda i hrabrost u slučaju svih modnih brendova uslovljene su količinom novca koji ste spremni da za taj pokušaj slobode i hrabrosti izdvojite. Sloboda i hrabrost se mogu odnositi na mnogo toga, ne moramo ih nužno izjednačavati samo na politički segment. One su potrebne i da bi se bilo to što osećaš da jesi. No, kad smo kod novca, tako je sa svakom umetnošću, posebno prostornom odnosno vizuelnom, ne trba jedino modu kriviti za klasnu segregaciju. Sa druge strane, nama niko ne brani da gledamo, i da o formi govorimo, nezavisno od toga da li se identifikujemo sa estetikom brenda.

Ja, na primer, pripadam klasičnom Sen Loran tipu. Ta projekcija, mislim, više odgovara mom temperamentu i načinu na koji želim da budem viđena. Međutim, svako ko nosi Versaće odeću, a nosi ju bez autocenzure, ko takvu odeću ne shvata doslovno i ko ju oblači sa dozom autoironije, oduvek mi je bio interesantan. Samo treba da tog malog zlog čikicu ideologije i lokalnog političkog konteksta oduvate sa ramena koji vas poput Hamletovog oca truje na uvo, samo na odloženo, dan za danom, godinu za godinom, puneći vas venomom predrasuda i uskogrudosti. Kada se oslobodite tog zlog čikice, otvara se svet, otvara se čitavo polje slobode, duhovitosti, kaprica.

Otkuda ovaj naslov? On deluje elitistički i isključivo. Ostavila sam ga zato što se recepcija ovog brenda u našoj zemlji nedvosmisleno vezuje za „devedesete“, a tada se na televiziji davala jedna reklama za kafić koja je glasila „Za one koji znaju da Versaće nije izmislio ovaj znak“. Kafić je bio prošaran ornamentikom grčkih vaza koju je Versaće koristio na svojoj odeći. To je trebalo, istovremeno, da znači da su „seljaci“ nepoželjni jer oni ne znaju da je ta ornamentika starija od brenda. Oni koji su u Srbiji tada nosili Versaće nisu bili školovani a oni koji jesu bili školovani imali su potrebu da neškolovanima to stave do znanja.

Tradicija i individualni talenat u slučaju italijanskog kreatora nedvosmisleno su prožeti. Sam Đani Versaće je bio veliki kolekcionar i kulturnim nasleđem svoje zemlje, iz različitih epoha, koristio se u kreiranju odeće, a i rekao je u jednom intervjuu da je potrebno biti prilično obrazovan da bi se bio „banalan“ i da bi se „banalnost“ na pravi način razumela. Rođen je u Kalabriji, na teritoriji nekada Velike Grčke, rastao je posmatrajući oko sebe ostatke antičkih hramova. Meduza je već od petog veka stare ere postala dekorativan simbol. Ona sama, prema mitu, važila je za ružnu i zastrašujuću a nešto slično bi mnogi rekli za Versaće odeću. Međutim, kako pojam lepog nije fiksiran, mnogi, a posebno u romantizmu, insistirali su na Meduzinoj lepoti. Lep je bio njen bol, lep je bio njen pogled, lepe su bile zmije sa njene glave. Estetika, u izvornom značenju, jeste percepcija. Lepota je u očima posmatrača.

Meduza je, stoga, simbol mode kao takve jer obuhvata dva njena važna segmenta: gledanje (od mene ka tebi) odnosno pogled (od tebe ka meni) odnosno način viđenja (kontekstualizacija, projekcija, učitavanje). Meduza nas pita – šta je lepo?

Meduza, poput Makbetovih veštica, provocira da još jednom razmotrimo da li je ono lepo zaista lepo i da li je ono ružno zaista ružno ili nam je to ružno koje je neko proglasio ružnim (ko?) – zapravo lepo? Najzad, Meduza nam iznova postavlja pitanje – zašto se bojimo?

Slike: Meduza na grčkoj vazi, oko 570. godine pre nove ere; Meduza kao deo rimskog mozaika, oko 150. godine nove ere; Bronzani ornament sa glavom Meduze, rimska umetnost, 2. vek nove ere

Izvor modnih fotografija: Versace.com

 

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.