Za one koji znaju da Versace nije izmislio ovaj znak

Ponekad se kaže da je lepota samo površna. Možda je tako. Ali nije tako površna kao misao. Za mene je lepota čudo nad čudima. Samo plitki ljudi ne sude prema izgledu. Prava misterija sveta je ono vidljivo, ne nevidljivo. – Oskar Vajld

Šta je to naše „ja“? Gde ono počinje, gde se završava? Ja, na primer, znam da se veći deo mene nalazi u haljinama koje odabiram da nosim. Ja uopšte imam veliko poštovanje za stvari. Nečija kuća, nečiji nameštaj, nečije odelo, knjige koje neko čita, društvo u kome se kreće – sve su to stvari pune izražaja. – Henri Džejms

Moda je instant jezik. Način na koji se oblačimo govori o nama više nego što mnogi žele da uvide ili priznaju. Moda se često izjednačava sa nečim veštačkim u odnosu na nas, našu ličnost i suštinu. Međutim, na taj način se previđa da je upravo ona jedan fragment u celini te kompleksne slagalice koja čini naš identitet. Kada je odevanje u pitanju, suštinu ne možemo lako odvojiti od pojave. Odeća nije tu samo da nas ulepša ili utopli.

Italijanskog kreatora cenim iz više razloga. Glavni je hrabrost, posebno ako se prisetimo njegovih kolekcija s početka devedesetih. Oni koji hronološki bolje poznaju istoriju mode neće moći ničeg sličnog da se sete a da je postojalo pre njega u takvom obliku. On, formalno, nije bio inventivan. Kako onda, tako i danas, Versace kroj odlikuje jednostavnost forme. Ono što izdvaja jesu kombinacije boja i materijala, crna i zlatna, koža i metal, upotreba grčkog i italijanskog baroknog ornamenta kod printova na košuljama i džemperima.

Đani Versaće je preko svog zaštitnog znaka – Meduze – simbolički svedočio o tipu žene kojoj je namenjena njegova odeća ili o tipu žene koji njegova odeća treba da projektuje. Meduza u Đanijevoj verziji biva dominantna i ohola pobednica, a ne žrtva, kako se ova mitska junakinja videla u tradiciji. Đanijeva Meduza je žena koja kameni svog posmatrača. Pogled na nju ledi jer je njena fatalnost postignuta hrabrošću da bude to što jeste, da zavodljivim seksipilom i upadljivom odećom svedoči o svom karakteru.

Mnogi nisu hrabri da se oblače na Versace način jer sve ono što je izvan same forme te odeće proizvodi autocenzuru pošto se ta odeća uglavnom dovodi u vezu sa kičom, estradom i bahato bogatima. Ali, to su projekcije koje nemaju veze sa odećom kao takvom. Ako bismo stavili po strani one koji prate trendove, a kojima je brendirana odeća neka vrsta trofeja, i koncentrisali se samo na one koji su tu zbog estetike, forme i lepote, videli bismo svu estetsku osobenost ovog brenda.

Sloboda i hrabrost se mogu odnositi na mnogo toga, ne moramo ih nužno svoditi samo na politički segment. Sloboda i hrabrost u slučaju svih modnih brendova uslovljene su količinom novca koji ste spremni da za taj pokušaj slobode i hrabrosti izdvojite. Sloboda i hrabrost su potrebne da bi bio to što osećaš da jesi. No, kad smo kod novca, ne treba jedino modu kriviti za klasnu segregaciju. Tako je sa većinom vizuelnih umetnosti danas. Nama niko ne brani da gledamo, i da govorimo o formi i iluziji, nezavisno od toga da li se identifikujemo sa estetikom brenda.

Ja pripadam Yves Saint Laurent tipu. Ta projekcija i estetika više odgovaraju mom temperamentu i načinu na koji želim da budem viđena. Međutim, svako ko nosi Versace odeću, a nosi ju bez autocenzure, ko takvu odeću ne shvata doslovno, i ko ju oblači sa dozom autoironije, oduvek mi je bio interesantan. Samo treba da tog malog zlog čikicu lokalnog političkog konteksta oduvate sa ramena, koji vas poput Hamletovog oca truje na uvo, puneći vas venomom predrasuda i uskogrudosti. Kada se oslobodite tog zlog čikice, otvara se svet, otvara se čitavo polje slobode, duhovitosti i kaprica.

Otkuda ovaj naslov? Recepcija ovog brenda u našoj zemlji nedvosmisleno se vezuje za devedesete, a tada se na televiziji davala reklama za jedan kafić koja je glasila: „Za one koji znaju da Versace nije izmislio ovaj znak“. Kafić je bio prošaran ornamentikom grčkih vaza koju je kreator koristio na svojoj odeći. To je trebalo, istovremeno, da znači da su „dizelaši“ nepoželjni jer oni ne znaju da je ta ornamentika starija od brenda.

Tradicija i individualni talenat u slučaju italijanskog kreatora nedvosmisleno su prožeti. Sam Đani Versaće je bio veliki kolekcionar i kulturnim nasleđem svoje zemlje, iz različitih epoha, koristio se u kreiranju odeće, a i rekao je u jednom intervjuu da je potrebno biti prilično obrazovan da bi se bio „banalan“ i da bi se „banalnost“ na pravi način razumela. Ja se sa njim u toj konstataciji apsolutno slažem.

Meduza je već od petog veka stare ere postala dekorativan simbol. Ona sama, prema mitu, važila je za ružnu i zastrašujuću a nešto slično bi mnogi rekli za Versace odeću. Međutim, kako pojam lepog nije fiksiran, mnogi, a posebno u romantizmu, insistirali su na Meduzinoj lepoti. Lep je bio njen bol, lep je bio njen pogled, lepe su bile zmije sa njene glave. Estetika, u izvornom značenju, jeste percepcija. Lepota je u očima posmatrača.

Meduza je, stoga, simbol mode kao takve jer obuhvata dva njena važna segmenta: gledanje (od mene ka tebi) odnosno pogled (od tebe ka meni). Oba podrazumevaju kontekstualizaciju, projekciju, učitavanje. Modi se teško može prići, u kantovskom smislu, nezainteresovano. Naša receptivna čula pri posmatranju odeće, a posebno odeće na osobi, nikako ne mogu biti „objektivna“, lišena spoljašnjih elemenata koji ulaze u konačan sud, ili pre njega, utisak. Meduza nas pita – šta je lepo? Zar to isto ne čini moda, iznova i iznova?

Meduza, poput Makbetovih veštica, provocira da još jednom razmotrimo da li je ono lepo zaista lepo i da li je ono ružno zaista ružno, ili nam je nešto ružno zato što ga je neko proglasio ružnim (ko?). Najzad, Meduza nam iznova postavlja pitanje – zašto se bojimo? Otkuda toliki strah od autentičnosti i ispoljavanja sopstva posredstvom neverbalnog govora o sebi?

Citati: Oskar Vajld, Slika Dorijana Greja, preveo Lazar Macura, Politika-Narodna knjiga, Beograd, 2004; Henri Džems, Portret jedne ledi, preveo Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983.

Slike: Meduza na grčkoj vazi, oko 570. godine pre nove ere; Meduza kao deo rimskog mozaika, oko 150. godine nove ere; Bronzani ornament sa glavom Meduze, rimska umetnost, 2. vek nove ere

Izvor modnih fotografija: Versace.com