Фортуна је наклоњена Витезу

Бар имам нешто заједничко са Рилкеом. И он је волео Карпача, а и његов Малте се спремао да напише једну студију о Карпачу, тако је бар он тврдио, али зна се да меланхолици имају склоност ка обећањима. Пруст је писао о Карпачу, као и Џејмс. Све заљубљеници у Серенисиму, сликареву вољену Републику.

Толико тога би у ту замишљену студију могло да стане, пре свега, чини ми се, изостала би, упркос сигурним напорима писца, бајковита атмосфера, материјално оваплоћење магијског поимања света у ренесанси, осећање које као да је заувек иза нас, изгубљено у тмини. Јер, Карпачове слике то садрже, прозиран вео пред сан, призор који нема имена јер смо ми изгубили везу са светом чији је он био део.

Његове слике препуне су детаља а, опет, све на њима чини се уравнотежено, композиција је складна, све одише спокојем. Овога пута нећу писати о његовом најпознатијем циклусу, о светој Урсули, или о веома необичној архитектури коју као да је прво сањао. Тада су мисли о идеалном граду биле у моди. Уосталом, романска раса и архитектура – има нека тајна веза.

Постојала је одувек једна Карпачова слика која ме је потпуно обузимала, прелазила бих у стање пасивног сањарења, немоћна да вербално артикулишем утисак, кад год сам наилазила на њу листајући неку од многобројних историја уметности ренесансе које имам. Овај запис је само покушај, не знам докле ћу стићи.

На средини слике је Витез, у пози очекиваној за припадника неког витешког реда, са црном капом која му прекрива део риђе косе, са вешто израђеним мачем, погледом који је спуштен, благо сетан и одсутан, али не и пасиван. Одлучност и племенитост одликују лице младог мушкарца иза кога је град за који многи претпостављају да је Рагуза, данашњи Дубровник. Можда је то сугестија за Исток где су се одигравали крсташки ратови, или кулисе његовог родног града. Нећемо никад са сигурношћу знати.

Витез стоји на стази која води до мора а око њега је жив хербаријум. Толико разноликог биља, свако је детаљно приказано, и када се у појединачну гранчицу загледате, њој дато је достојанство као да је једина на слици. Доминирају три љиљана крај Витезових ногу, два бела и један плави. Са леве стране је и један мајушан извор покрај кога пролази брзо, опрезно, бели хермелин. Ту стоји и натпис на белом парчету папира malo mori quam foedari (боље смрт него срамота). Иза Витеза, тик до дрвета је пас. Он чека свог господара, мотри.

У другом делу слике, позадинском, када се погледа иза пса, одакле као да се силази низ стазу, до мора видимо мноштво животиња – младог јелена, зечеве беле, различите птице – које ову слику, као и друга Карпачова дела, чине љупким. Као да је у питању нека чаролија која је зауставила вихор раног мартовског ветра и слику учинила вечном садашњошћу. Витез никада неће извући свој мач из корица, а соко и чапља неће сазнати ко ће из борбе изаћи као победник. Коњић над копљоношом заувек је зауставио своје клаћење а паун склопио реп да га више не рашири.

Читав пејзаж на слици је симболичан. То на ренесансним портретима, којима је предео био и врста сценографије, није било неуобичајено. Ко би могао бити Витез? Ако слика делује као сан, ако је све заустављено, ако је антиципација вечна, онда може бити да је ово посмртни портрет, идеализована слика Витеза у рајском пределу, а шта би рајски предео за њега могао бити, док се борио у туђини, до слика места у коме је одрастао, дом. Слично као у роману Орхана Памука Бела тврђава. Чак су и два мушкарца на слици а мотив удвајања кључни је за тај роман који, према мом осећају за аналогије, најбоље одговара атмосфера ове слике. Њихова веза посебно се открива на крају романа. Не знам да ли је то била интенција писца. Читању је дозвољено да буде креативно и каприциозно.

Ова слика настала је око 1510. године. У питању је дело портретног жанра за које се верује да је један од најранијих примера који приказује човека у пуној висини. Неки верују да би то могао бити посмртни портрет венецијанског хуманисте Ермола Барбара а неки да је у питању Франческо Марија дела Ровере, војвода из Урбина.

Ратна срећа је променљива. Зар борба сокола (симболa смрти) и сребрне чапље (симбола дуговечности) то не сведочи? Положај њихових тела, када се посматрају као целина, чини се кружног облика, баш налик Фортунином точку. Опрезност је важна. Мудрост, вештина ратовања, умеће разговора са људима, дар преговарања, стрпљење, бистар ум. Но, то често не буде довољно довољно. Потребан је прстохват соли над животом – мало среће. Фортуна је, стога, наклоњена Витезу. Желимо да верујемо да племенитост његових тежњи њу увек разоружа.

 

Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.