Она корача у лепоти

Она корача у лепоти, попут ноћи
У пределима без облака и звезда
И најбоље од таме и сјаја
Сусреће се у њеном погледу и очима:
Милованим меком светлошћу
Коју небо све до освита скрива.

Једна сен више, један зрак мање
Распарио је безимену драж
Која се таласа у црним увојцима
Или благо јој прелази преко лица;
На коме мисли спокојно казују
Колико је чист, колико мио њихов дом.

И на том образу, и преко те обрве,
Тако меко, тако мирно, а изражајно
Осмех који разоружава, праменови који сјаје
Говоре о данима племенитости
Уму у сагласју са свиме око себе
Срцу чија је љубав чиста.

Превела Ана Арп

Бајронова песма Она корача у лепоти (She Walks in Beauty) написана је 1814. године после песниковог сусрета са Аном Беатрикс Вилмот на једном пријему. Песник је, кажу непоуздане анегдоте, био задивљен лепотом даме коју је том приликом видео па је песма, већ сутрадан, била написана. Уколико бисмо само на основу те анегдоте тумачили песму, свели је на фасцинацију виђеним, и поимали је као импресионистички женски портрет у стиху,  добили бисмо један сладуњави укус шећерне вунице, коју би додатно засладио и превод, уколико би пратио оригинални метрички поредак. Све су то компоненте које чине да романтизам данас тумачимо као нешто исувише „романтично“, преемотивно, passe, „деветнаестовековно“.

За ову прилику одлучила сам да преведем поменуту Бајронову песму. При превођењу није поштован метрички садржај саме песме. Под тим се подразумева да ритам, број слогова у стиху, распоред рима нису интенционално поштовани јер сам става да таква догматична полазишта у превођењу често могу да наруже песму. Има примера када то није тако, али су они веома ретки, посебно код енглеског романтизма. Језици по природи ствари немају исту структуру и практично је немогуће добро превести песму држећи се свих оних звучних компоненти које су инхерентне оригиналу. Као што се залажем за превод Одисеје у прози, тако се залажем да се класици почну преводити – без имало гриже савести – без нужног поштовања ових одлика. Иако значење песме није једина компонента исте, иако је и сам песник звучност сматрао важном, па је зато песму сачинио таквом каква је, ипак је тада ретко имао у виду публику ван свог говорног подручја. Сасвим је извесно да је сваки песник желео, најпре, да буде читан. Енглески романтизам је у већини случајева посебно оштећен преводима, који звуче инфантилно и не нуде данашњој публици разлога да се на њој дуже задрже, и зато је важно ту изузетно значајну „епизоду“ у историји мисли и уметности вратити међу читаоце.

Када је, пак, ова песма у питању сматрам да је на делу Gothic beauty манифест али не могу са сигурношћу да тврдим да је исти интенционалан од стране песника. Песма се састоји од три строфе, свака строфа има шест стихова. У оригиналу, на енглеском, прва, трећа и пета строфа песме се римују, као и друга, четврта и шеста. Песма нам казује о девојци преко чијег лица се преламају светлост и тама док она корача. Како је њено тело динамично, тако се и светлост по њеном лицу и коси мења. Иако ниједном речју песник не помиње ходнике или неке архитектонске целине, ми, мислећи ову песму у сликама, можемо пред собом видети женску прилику која попут луне на небу, излази из таме и поново у њу урања. Смена светлости и таме нема кјароскуро ефекат који је драматичан и пун антиципативне тензије, који доприноси атмосфери саспенса, нелагоде или изненадне сензације. Песник нам казује о девојци која док хода делује немо и као да је ту да истакне светлост ноћи. Она је моћ белог на позадини црне и обрнуто. Исто тако, ноћ, са својим менама и прелазима, ту је да истакне њену племенитост, хармоничан ум, спокојност њених мисли.

Песму би, попут портретисане која би искорачила из оквира своје слике, ваљало дописати. И читалац би ваљало да понекад искорачи из оквира који му текст задаје, и да се запита куда се упутила девојка која лута ходницима имагинарног замка, који пут ће јој звезде, вечерња светлост и месечина даље показати? Хоће ли та светлост бити ту да вечито истиче њене образе, очи и увојке или ће јој показати да у том ходнику којим корача постоји читава галерија портрета, на зидовима које дотад није примећивала? Какви би то портрети могли бити? Вероватно су то слике њених савременица, понека претходница, али – само у сновима и песмасма могуће – и оне женске прилике које ће тек после ње доћи, које ће тек бити рођене. Она гледа у њих из своје повлашћене временске перспективе. Уметност има бржи метаболизам од стварности и сензибилније предвиђа духове доба која ће тек уследити. Бајронова песма је из 1814. али је, истовремено, замајац оне естетике која ће обележити 19. век. Женски портрети доба романтизма и декаденције често су приказивали жену која стоји, лежи или корача под окриљем двосмислене светлости, и чији је ум можда дању носилац „хармоније и племенитости“, али је зато ноћу у сомнабулном стању. Романтизам и декаденција воле вампирице, фаталне жене, сфинге, поетесе на рубу стена, мртве драге куцају на врата и телекинетички отварају прозоре, духове и живе сахрањене. Било да је пасивна током свог сна или стања заноса (као на Фјузелијевој слици под дејством опијата), било да је „лепа дама без милости“ која је фатална по свог посматрача, женска прилика на портретима тога доба пројекција је мушких сексуалних и естетских фантазија које би завршавале или у анксиозности или у креацији. Ти прикази само су делимично одраз реалних прилика. Питање објективности у уметности излишно је постављати али посебно код оваквих портрета могли бисмо нагласити колико је male gaze важно узети у обзир при разумевању уметности једног доба.

Шарл Огист Менгин, „Сапфа“, 1867.
Габријел фон Макс, „Жена у белом“, 1900.
Густав Климт, „Женски портрет“, 1896.
Алберт Јозеф Пено, „Слепи миш“, 1890.
Џејк Вуд Еванс, „Госпођа Дојл“ (после сер Томаса Лоренса), 2018.

 

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.