Сурбаранове светице као јунакиње Шекспирових комедија

Јесте ли некад замишљали како изгледају јунакиње Шекспирових комедија? Ја јесам. Изгледале су као Сурбаранове светице. Љупке, племените, одмерене, хировите, паметне, брзоплете. У најлепшој одећи, ма колико била раскошна, ма колико била скромна – Хермија, Хелена, Порција, Нериса, Џесика, Миранда, Оливија, Виола и Ђулијета. А списку придружујемо и најжалоснију, Офелију.

Сликајући низ портрета како би овековечио у Шпанији 17. века најзначајније хришћанске светице, Сурбаран их је спустио на тле, приказао их је као девојке које су посматрачи могли заиста видети у цркви, на улици, неком окупљању, можда венчању. Светице су приказане као део света који се свакодневно среће, плебејке или патрицијке, свеједно. Посредством таквог изгледа верници би се лакше идентификовали са житијима светаца, осећали би да су њихова дела, заслуге и врлине њима, грешнима, блиске, можда и доступне.

Шпанију 17. века замишљамо као земљу у којој киша непрестано пада, земљу сиромашних и уплашених сељака, пуну лутајућих монаха којима низ ноге цури крв од самокажњавања, земљу језуита и инквизиције, људи који су увек у црном, земљу чији краљеви и краљице, принчеви и принцезе склапају инцестуозне бракове и рађају се дегенерисани, са фацијалним искривљењима, психички неурачунљиви.

Но, када посматрамо шпанско сликарство тога периода, мени посебно драге Сурбаранове и Муриљове слике, трачак наде постоји, деца су боса, у поцепаној одећи, мусава и сиромашна, али се играју, а светлост која пада на предмете, на шољице за кафу, лимун, наранџе, месингане тањире и корпе за воће, сведочи о нади, о лепоти и једноставности. И сиромаштво не изгледа више тако тешко јер на сликама тог периода само се сиромашни смеју. Веласкезова наглашено плава девојчица изгледа круто, озбиљно, она није дете, избезумљено као да гледа у авети девојчица из Африке које баш у том тренутку на бродовима робља умиру у најстрашнијим мукама, силоване, линчоване, спаљене, обешене, бичеване. Све то гледа плава девојчица, обећана свом ујаку, са килограмима злата и драгог камења на себи, донетог из Земље Злата чији прави становници у том тренутку масовно умиру од малих богиња и других заразних болести које су им Шпанци донели а на које нису били имуни. А Муриљова деца грле јагњад, љуште диње, ваљају се по степеништу гладна, али – она се смеју, гледају нас право у очи, и сведоче да све што је лепо Бог обасјава. Има толико светлости у Шпанији на Муриљовим и Сурбарановим сликама. И боје, слојевите као набори хаљина, деликатне као чипкасте марамице.

Светице нису приказане у агонији, оне не пате, не видимо их поред својих мучитеља или инструмената којима су биле мучене. Видимо их са атрибутима за које их обично легенда везује. Моја омиљена светица, приложена на почетку, света Маргарета из Антиохије са пастирским шеширом и торбом стоји мирно над змајем, еманацијом Сатане. Њена црвена и плава одећа истакнута је њеним одмереним, самосвесним, мудрим погледом. Сурбаранове светице нису у „световном“ контексту или са двосмисленим изразом лица (што је код италијанским уметника знао да буде случај) али делују као да би могле изазвати емоцију, симпатију, дивљење код посматрача захваљујући свом физичком изгледу. Многе од ових слика настале су око 1630-1635. године. Због своје популарности сликар је 1647. добио поруџбину да чак двадесет и четири пошаље у Перу и још петнаест у Буенос Аирес. Колонизација и експлоатација су вишеслојне појаве али никако не могу бити до краја обављене без обављене културне колонизације, без наметања новог културног обрасца. Уметност је, стога, заједно са концептом лепоте као њеним често неодвојивим делом, учесница у различитим облицима живота и историјских догађаја. Да ли је лепота икада била неутрална?

Сурбаран је рођен 1598. године. Свој стваралачки век провео је у Севиљи и Мадриду. Био је Веласкезов савременик. На сликама су света Маргарета из Антиохије, света Изабела из Португала, света Касилда, света Аполонија (три детаља слике), света Елизабета из Мађарске, света Доротеа, света Матилда и света Урсула. Година настанка: око 1630-1635. године.


Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.