Нарцис није заљубљен у себе већ у своју слику

Остајемо заувек слепи уколико останемо у обручу ствари, уколико не успемо да превазиђемо лажно огледало, попут оног Нарцисовог. Нарцис, то знамо, није био заљубљен у себе, већ у своју слику. А то је већ слепило – вера у лажно огледало које истиче појаву јер нема суштину.

Слике припадају савременом италијанском уметнику Роберту Ферију који је у изразу под јаким утицајем класичних мајстора – Каравађа, Бужероа, Алма-Тадеме. Ипак, он читавој нарацији своје слике даје личну митологију, често шокантну и савременом гледаоцу непробојну. Или је, пак, иста само декоративна а наш је проблем што у свему тражимо само најбоље – оно чега нема.

Слика тако остаје спектакуларна сензација за очи док расуђивање остаје поражено. Изразити суд, суштински је пораз, писао је Момчило Настасијевић. Делу се треба препустити, нека оно завлада.

Фери се ослања на грчку митологију или хришћанску иконографију, левитирајући између два простора греха, увек остајући недоречен. Исто тако, он се ослања на снажно укорењену путеност италијанских барокних актова, на наговештену декаденцију коју ни манастирски вртови Сорентинових серија нису могли тако добро да дочарају или, пре, сакрију. Заиста, чујемо само гласове у тами. Мрак је густ као шума, њушимо грмљавину тишине, да би се, сасвим изненада, кроз злослутну блискост кипова у врту, зачуло стењање, па шапат, крик и уздах. А онда би све наставило да опет непомично почива, ту где је и било.

Феријеве слике одликују се барокним стилом који од барока позајмљује теме греха, кајања, страха и искупљења али разапету душу приказује посредством мучења и черечења тела на један фантастичан и често бизаран начин, који лако може прећи на страну кич естетике. Но, то му ништа не шкоди јер тако естетско појављивање савршено одговара неком римском палацу. Тек у кругу од триста шездесет степени, у дијалогу са раскошним простором око себе, ове слике блиставо и својевољно живе у заблуди да њихови колекционари размишљају о греху. Богатство потребно за њихово поседовање је један од њих. Но, баш зато што немају интенцију осим интенције појављивања ове слике невине су и слободне. Ништа им не можемо замерити.

Италијанска уметност, а то може важити и за њихове парфеме или храну, има изражену склоност ка појављивању. Та уметност улази у простор простора, доминира њиме, наступа. Важна је форма. Форма је дух. Форма је садржина. Уосталом, довољно је погледати било коју цркву у Венецији или, рецимо, Феријеву слику. Те слике се појављују, обузимају читав простор. И у том појављивању су раскошне. Значење, распоред елемената или формална савршеност су у њиховом случају секундарне, иако су појаве на слици тако распоређене и дате да делују као да су значења једино што преостаје посматрачу да тражи док гледа у њих. Слика је равна површ, без дубине. Она је Нарцисово огледало, вода на којој је уписано име лепоте.

Извор слика: Roberto Ferri

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.