Ostajemo zauvek slepi ukoliko ostanemo u obruču stvari, ukoliko ne uspemo da prevaziđemo lažno ogledalo, poput onog Narcisovog. Narcis, to znamo, nije bio zaljubljen u sebe, već u svoju sliku. A to je već slepilo – vera u lažno ogledalo koje ističe pojavu jer nema suštinu.
Slike pripadaju savremenom italijanskom umetniku Robertu Feriju koji je u izrazu pod jakim uticajem klasičnih majstora – Karavađa, Bužeroa, Alma-Tademe. Ipak, on čitavoj naraciji svoje slike daje ličnu mitologiju, često šokantnu i savremenom gledaocu neprobojnu. Ili je, pak, ista samo dekorativna a naš je problem što u svemu tražimo samo najbolje – ono čega nema.
Slika tako ostaje spektakularna senzacija za oči dok rasuđivanje ostaje poraženo. Izraziti sud, suštinski je poraz, pisao je Momčilo Nastasijević. Delu se treba prepustiti, neka ono zavlada.
Feri se oslanja na grčku mitologiju ili hrišćansku ikonografiju, levitirajući između dva prostora greha, uvek ostajući nedorečen. Isto tako, on se oslanja na snažno ukorenjenu putenost italijanskih baroknih aktova, na nagoveštenu dekadenciju koju ni manastirski vrtovi Sorentinovih serija nisu mogli tako dobro da dočaraju ili, pre, sakriju. Zaista, čujemo samo glasove u tami. Mrak je gust kao šuma, njušimo grmljavinu tišine, da bi se, sasvim iznenada, kroz zloslutnu bliskost kipova u vrtu, začulo stenjanje, pa šapat, krik i uzdah. A onda bi sve nastavilo da opet nepomično počiva, tu gde je i bilo.
Ferijeve slike odlikuju se baroknim stilom koji od baroka pozajmljuje teme greha, kajanja, straha i iskupljenja ali razapetu dušu prikazuje posredstvom mučenja i čerečenja tela na jedan fantastičan i često bizaran način, koji lako može preći na stranu kič estetike. No, to mu ništa ne škodi jer tako estetsko pojavljivanje savršeno odgovara nekom rimskom palacu. Tek u krugu od trista šezdeset stepeni, u dijalogu sa raskošnim prostorom oko sebe, ove slike blistavo i svojevoljno žive u zabludi da njihovi kolekcionari razmišljaju o grehu. Bogatstvo potrebno za njihovo posedovanje je jedan od njih. No, baš zato što nemaju intenciju osim intencije pojavljivanja ove slike nevine su i slobodne. Ništa im ne možemo zameriti.
Italijanska umetnost, a to može važiti i za njihove parfeme ili hranu, ima izraženu sklonost ka pojavljivanju. Ta umetnost ulazi u prostor prostora, dominira njime, nastupa. Važna je forma. Forma je duh. Forma je sadržina. Uostalom, dovoljno je pogledati bilo koju crkvu u Veneciji ili, recimo, Ferijevu sliku. Te slike se pojavljuju, obuzimaju čitav prostor. I u tom pojavljivanju su raskošne. Značenje, raspored elemenata ili formalna savršenost su u njihovom slučaju sekundarne, iako su pojave na slici tako raspoređene i date da deluju kao da su značenja jedino što preostaje posmatraču da traži dok gleda u njih. Slika je ravna površ, bez dubine. Ona je Narcisovo ogledalo, voda na kojoj je upisano ime lepote.
Izvor slika: Roberto Ferri
A . A . A 