Десет година А.А.А

Претходних година сам увек поводом А.А.А рођендана писала о идејама које су ми биле стваралачка водиља (ентузијазам, храброст) и догађајима који су ме обликовали. Пошто себе одређујем као писца и као путника, десетогодишњицу постојања овог уметничког пројекта желим да обележим писањем о својим путовањима.

Никада ми традиционална прозна путописна форма – дневничка, есејистичка, епистоларна – није у потпуности одговарала када је реч о сумирању утисака са путовања јер су моји доживљаји тог чина изузетно сложени, непоуздани, импресионистички, искричави, нестални попут лептира, листа и слика пред сан. Природно ми је долазило да о њима пишем фрагментарно, као неку цртицу о утиску који би се потенцијално могао развити у нешто више. Фрагменат за фрагментом би следио, као непрецизна фотографија којој само ја видим смисао, разлог и значај. Остваривши одређени низ визуелних и вербалних непрецизности, временом сам добила у потпуности одговарајућа сећања на тренутке када сам била најсрећнија, када сам осећала да у пуном смислу живим и користим своје постојање.

Стога је мој путопис у стиху. Не знам за пуно таквих путописа али знам да се целокупно моје стваралаштво, од овог сајта, преко моје прве књиге, до овога што сада пишем („путопис у стиху“) одликује необичним формама. Ако је форма начин на који ми видимо и доживљавамо стварност, онда је мој начин прилично другачији у односу на оно што је познато и уобичајено. То само по себи не мора ништа да подразумева. Осим ризика.

Моја егзистенција обележена је мојим сталним и психички изузетно захтевним проблематичним односом са местом у коме сам рођена, нарочито са временом у коме сам се развијала, људима којима сам бивала окружена. Стално сам патила што нисам рођена негде другде. Веровала сам да бих била боља, срећнија, испуњенија особа, да би сврха мог постојања имала јаснији смисао и циљ само да сам могла да побегнем од прљавштине, сиромаштва, примитивизма, ружноће у сваком облику, непоштења, покварености, потпуне бесперспективности, свега онога што је било у потпуности супротно са мојим очекивањима али и вредностима у које сам од тренутка када сам научила да пишем и читам веровала.

Мој однос према уметности дубоко је ескапистички. Ја сам радом на овом сајту, радом на својим књигама, радом на себи посредством путовања и образовања, стварала градове, попут оних италијанских ренесансних идеалних градова који, ма колико били „идеални“, јесу имали нешто злокобно у себи. Живот-град је спонтаност, органски развој, непрецизност, злочин, грех, патња, страшно горке лекције издаје, понижења, падања, шутирања по глави, ломљења срца. Али, то су све разумевања и борбе, то су све лекције које су постепено долазиле к мени, лекције чији сам наук екстремно скупо плаћала.

Кад год би била уметност ту, као и путовања која сам временом могла себи да приуштим, ја сам била Аска која престаје да игра и почиње да живи. Потпуно ослобођена. Али, дуго нисам прихватала да је и та игра живот, да не постоји предах без ризика. У тој игри сам разумела да ја не бих била ја да није било околности које су ме оформиле. Верујем да Бог има план за свакога од нас. Кроз писање сам покушала да разумем себе и да разумем шта за мене заправо значи бити на неком другом месту. Тај садржај је пред вама. Фотографије које следе нису декорација или илустрација тексту већ су интегрални део целокупног путописа, део његовог аутентичног језика.

Шта то значи: „Бити на неком другом месту“?

Мехури сунца прогањају се ваздухом
и падају разиграни на површину воде
док седим надомак цркве и чамца
са кога истоварају вина у Венецији
и мислим како мора
да је Карпачо био срећан, тако
лако уклопљен у своје друштво,
своју Републику којом се поносио.

Венеција, септембар 2013. године

или:

Сенка која се јасно оцртава
у излогу једне бечке продавнице.
Док посматрам себе мислим колико је
Цвајг волео своје царство које
ни на једној мапи више не постоји.

или:

Жамор града док излазим из метроа
и остављам звук воза за собом.
Киша – трећи звук – пробија се између
мојих трепавица, и оставља
отисак свог прста на површини ока.
Застала сам у Бриселу
(где?) да размрсим неколико речи.

или:

Док у Риму, у улици Via dei Coronari,
тражим где бих села, на који степеник,
помишљам да је на овом месту и Бернини
преговарао са зидарима и складиштио
материјале за своје цркве, фонтане,
куполе и тргове. И он је, једном, сигурна сам,
на овај степеник где сам села, ослонио ногу,
и помислио: „Шта бих данас могао да једем?“

или:

Ман и Кандински у Минхену, истог дана,
један не знајући за другог, корачају
улицом која води од универзитета ка парку,
а кроз коју фијуче страховит ветар.
Јануар је. Тихо је.
Обојица траже неко место где би сели.
Чај? Бисквит? Nein, vielen Dank – кажу.
Мој поглед кроз прозор губио се у оштром даху
ветра, не трепћући гледала сам у Сунце.

или:

Шекспир, док је писао Буру, сматрао је,
мада текст то не потврђује – али нас хронике уверавају –
да маг црпи моћ, једнаку као Да и Не, из црног зрна,
тамног као дубине душе коју тлаче.

Док читам
„Кости му сада постају корали;
Онај бисер тамо његово је око;“
помишљам да је он први писао о кафи,
горком зрну које мени управо приносе.

Брисел, септембар 2014.

или:

Док у Бриселу кроз прозор кафеа
посматрам пар који дегустира сир,
мушкарца који сам пије вино и гледа у свој телефон
пријатеље који пију пива и смеју се – не разумем њихов језик –
девојку која чита, мушкарца који ме повремено погледа,
мислим (да ли је то права реч?) како је
меко ово касно поподне,
споро, и са изукрштаним осмесима,
као што су и улице низ које сам се спуштала.

или:

Док у Антверпену, под зградом
обгрљеном пузавицом и црним бициклима,
срк по срк црпим – кафа је врела – фонтана наспрам
гласно одзвања. Сунце прија, дан је сонет.
Мој шешир – исти као у Изабеле Брант
на Рубенсовом портрету, који сам у посматрала дуго,
јер су млади, тек венчани, и држе се за руке –
од повратка ме он заклања, и од два ружна пит була.

Антверпен, септембар 2014.

или:

У Генту – ког ни сада не могу
добро да се сетим – девојке на
бициклима, у кратким шареним хаљинама,
један парк, катедрала, мајка и
њена сестра хране бебу, милк шејк од
јагоде који ми је пријао, један мали трг
насред ког је клупа, одакле сам посматрала
породицу како руча, једно велико дрво
на острву кружног тока, то су слике које једна
на другу, а само понекад једна за другом
следе. Као срк и као гутљај.
Као кад одмах отвориш очи
и као кад се споро будиш.

или:

У Брижу, један парк надомак станице
први је улаз – предворје – где остављамо
своје ранчеве-садашњицу и ступамо у музеј.
Јутра без влажног ваздуха.
Тишина, као школски ходник за време часа.
Стално сам се враћала очекивању
да пронаћи ћу оно за чим трагам, на крају
поставши равнодушна као пас на прозору.
Септембар. Пузавица и цигла исте су боје.
Заједно, оне су налик плашту Ван Ајкове Мадоне
на слици заштићеној стаклом.

Бриж, септембар 2014.

или:

Мали трг испред катедрале светог Бонифација,
још увек једре крошње. Брисел, јужна страна.
Субота, послеподне, септембарски
простран ваздух који човека
бодри да попут инсекта помисли:
„Велики је свет предамном“.
Људи пију вино сатима, деца.
Чини се има места за све гласове.
Духови су постојали али ишчезли су сад.

или:

Осећаш ли и Ти неиздрж кад чујеш имена градова? Да ли те она одмах подсете на зато што? Волиш ли и Ти на мапи да спајаш железничке редове вожњи? Чежња коју покреће магла на прозору. Волиш ли воз? И да путујеш њиме, али и њега као машину, његов простор и брзину чији си део? М. Јурсенар је Хадријанове мемоаре написала у возу, на линији Бостон-Чикаго-Денвер-Нови Мексико. Је ли и теби, као и мени, увек лепше тамо и тада, а никада ти није довољно лепо овде и сада? Речи запосленог на станици који је читав живот провео читајући редове вожњи делују боље него свако путописно ремек-дело.

Експресни влак за Париз
Пула, Трст, Милано
Торино, Гренобл, Париз
полази са четрнаестог колосијека
други перон лијево.

Понављам:

Експресни влак за Париз
Пула, Трст, Милано
Торино, Гренобл, те напокон Париз
полази са четрнаестог колосијека
други перон лијево.

Железничка станица у Амстердаму
Железничка станица у Амстердаму
Железничка станица у Милану
Железничка станица у Милану

или:

17. 9. 2014, Белгија

У возу Антверпен-Брисел-Ватерло
пада ми на памет много тога.
Пејзаж, безличан попут оних крај пруга,
светлост нимало необична.
Два арапска дечака причају на француском.
Мислим о вечери, о једном пријатељу,
о шеширу који сам купила.

Једна девојка улеће у воз у последњем тренутку,
попут мојих мисли које улећу једна у другу.
Два младића је гледају.
Она седне на трен, затим устане
и низ ходник продужи у наредни купе.
Ја и даље мислим о свом шеширу –
обод му није у потпуности раван.

или:

Прочитала сам у антологији Песништво лудих (Париз, 1907):  Путовао сам да бих упознао сопствену географију. Сетила сам се Новалиса који је написао да своју земљу најбоље упознајемо тек када видимо туђе, као и Селина, чији цитат највише осећам својим: Наша путовања су измишљена, у томе је њихова снага. Све остало је само разочарање и замор.

Брисел, септембар 2014.

или:

Уморна, слепа од мигрене, у Прагу, прошлог јула, из кафетерије сам посматрала цркву из 16. века. Нисам имала мисли, нисам имала снаге, нисам осећала тело, нисам могла да померим руке, али била сам ту, осетила сам да лебдим, осетила сам апсолутно присуство, када све ствари добијају оштрину, прави контраст, засебност, јасне линије. Са радија се чула песма чији рефрен гласи: We live in a beautiful world.

или:

Моја путовања су измишљена

Читам истовремено о животу на
двору Рудолфа II, о Балзаковој
младости, о свакодневици и голубовима
једног руског песника, о преливима
боја на корицама украшених књига
манастирских библиотека

Праг, јул 2013.

или:

У цркви коју је пројектовао Филипо Брунелески
колонаде са леве и десне стране показују ми правац.
Он ми поглед води ка давној чежњи, ка заносу и сну
који сам заборавила.

Трептај, и све ће нестати. Поновни поглед на
колонаде чини да моје сањарије положе крила.
Остаје само ехо који до мене допире –
кажу да то тишина зобље кроз ваздух цркве.

или:

Волим кафее. Седиш и посматраш свет.

Само свет дарује ширину.

Прозор је статично платно, слике су брзе колико и град, колико и кретања људи.

Напуљ Напуљ Напуљ Напуљ Напуљ Напуљ Напуљ Напуљ Напуљ Напуљ Напуљ

Тамо сам била најсрећнија.

Једног поподнева у Помпејима небо је било боје аметиста. Осећала сам се као кад знаш да неко жели да те пољуби. И ти желиш да те пољуби. Он стоји, гледа те. Ти ишчекујеш. Он на крају оде. А ти си баш то хтела, да продужиш поглед, еуфорију, поглед, дрхтај, поглед, да продужиш тај тренутак у вечност. Само тада ће све трајати заувек.

Гласови, боје, звукови. Напуљ Напуљ Напуљ Напуљ Напуљ Напуљ Напуљ Напуљ Напуљ Напуљ Напуљ

Ипак, и свет који те прожима шириш Ти, својим духом, својим доживљајем, својом жељом да кад одеш на антички стадион не такмичиш се, нити тргујеш, већ само посматраш.

Нема више стадиона али живели кафеи.

Напуљ, октобар 2019.

или:

Ишла сам у Пестум, велико место из Историје Уметности о коме сам маштала, у Пестум који сам кројила од мириса старе књиге из које сам учила, коју сам толико пута листала, чије слике сам знала напамет.

Стигла сам тамо око поднева. Аполон је своје стреле, једну за другом, одапињао ка мени. Биле су то стреле које гађају у главу а погоде у срце.

Воз вас остави у сред њива. Збуњени, полако изађете из једне сасвим мале, локалне железничке станице на пут који пресеца две њиве. Он је асфалтиран али је нераван због корења оближњег дрвећа које пружа преко потребну сенку. Осећа се ђубриво.

А онда се пред вама појаве три савршено очувана дорска храма.

Аполон и даље одапиње стреле, само из корака у корак, из погледа у поглед, све јаче и јаче.

Онда сам све заборавила.

Спокој.

Пестум, октобар 2019.

или:

Градови средње Европе. Тракл, Шиле и Цвајг. Кафка, Музил, Магрис. Тибар, Сена и Арно су канали. Свако ко је видео Дунав у Будимпешти разумеће да мој коментар није злонамеран.

Будимпешта је најграндиознији град Европе. Њени тргови, њена величина, њена империјална величанственост се не може мерити са другим градовима. Само због Дунава и његових мостова. И пудерасте боје дана на минус десет, када сам пешачила по њима, прелазећи из Будима у Пешту, и обрнуто. Санте леда пловиле су спокојно.

Небо над Прагом је високо. Осетила сам блаженство касног поподнева на Храдчанима.

Неколико пута сам се заљубљивала у потпуно непознате мушкарце које сам сретала на путовањима и са којима бих највише неколико минута била у контакту. Тако је било и у Прагу. Заљубила сам се у једног Француза, али и он је у мене. Не знам како се десило да после тог кратког али интензивног сусрета у једној малој уличици, где је издејствовао да његови пријатељи слободно крену без њега, где ме је фотографисао својим телефоном, и рекао ми да је докторанд физике, не разумем ни дан данас како се десило да се уопште не сећам како смо се растали. Нити где.

Бициклисти у Бечу, април 2014.
Бициклисти у Будимпешти, април 2014.

или:

Делфт, град који је на сат времена возом од Амстердама а десет километара од Хага, дели их једна страница.

Небо, куле, светлост.

Све фотографије одатле су ми непрецизне, несавршене. По једној ћу дати име својој књизи путописа, коју можда некада напишем: Куле у зраку.

Сви ти торњеви, прожети кроз светлосне тунеле, кроз облаке, нестабилни, променљиви, сјајни, јесу као наши снови о путовањима, као сећања на њих, као све наше жеље.

Делфт, септембар 2014.

или:

Листа мојих најчешћих осећања

носталгија
досада
ишчекивање
ентузијазам
туга
нервоза
одлучност
страх
меланхолија
очај
предосећај
чежња

а онда, као кад је дрво Дафни почело да пробија кожу, само што се у мом случају ништа није пробијало већ се савијало, у тој алхемији осећања, каталога погледа, усамљености, очекивања и сећања, постала сам индиго лабуд.

Кафе у Сијени, септембар 2013.
Кафе у Бечу, април 2014.

или:

Репродукција Масачове фреске из капеле Бранкачи налазила се урамљена на продајном пулту продавца наочара и старих фотоапарата у Фиренци, поред које су стајали раскупусани албуми са фотографијама и једна стара књига о историји града.

Ево шта ми је сињоре Марио, који се бунио због мог „сињоре“ (senza signor, prego, инсистирао је), испричао, без да сам ишта питала.

После рата он се придружио као шегрт брату и сестри који су имали радњу за израду наочара и сочива. Како су обоје били без потомака, занатско умеће су пренели на њега и, најзад, оставили му радњу у наследство.

Тако је, једног давног јутра, када је он имао 22 године, у продавницу ушла једна Барбара из Енглеске. Она се била изгубила у потрази за капелом Бранкачи. Желела да види баш ону фреску чију је репродукцију Марио касније урамио.

Барбара је имала 24 године, обожавала је италијанску културу, била је изузетно паметна, сталожена, мудра и племенита. Сињоре Марио није штедео на придевима који би описали његову вољену. Одржавали су везу преко писама а онда су се венчали и Барбара је прешла у Фиренцу. Добили су двоје деце и заједно су радили у продавници наочара. Били су срећни.

Али, Фортуна је ћудљива…

Лета 1990. Барбара се осећала лоше док су боравили у Швајцарској и тамо је морала у болницу. Дијагноза је гласила: рак дојке, хитно на операцију.

Марио ни после толико година није скривао свој бес, називајући лекаре месарима који су учинили да његовој Барбари буде само горе. Она је тешко поднела операцију која јој није помогла. Симптоми болести су се вратили и Барбара је убрзо умрла.

Од тада, Марио одржава ову жену живом причајући свима који би ушли, а у којима би он препознао вољу да саслушају његову тј. њихову причу. Најзад, оно што је са поносом истицао, без имало сујете у тону, јесте да му је Барбара на самрти рекла:

„Хвала ти на лепом животу који си ми дао.“

Ја нисам разумела зашто је баш мене изабрао за слушаоца своје приче, да ми покаже фотографије и заједничке успомене. Ја сам само ушла да питам може ли да ми затегне дршке наочара, олабавиле су.

У животу нешто једноставно пронађе вас. Прича писца, писац причу.

Фиренца, септембар 2013.

или:

Упознала сам је на дан смрти Ејми Вајнхаус. Била сам код некадашње железничке станице, чекала сам аутобус за Обреновац са још двоје пријатеља – врео јулски дан када ми је друг који је одлучио да не крене са нама послао поруку: „Ејми оверила!“.

Путовала је сама, не знам одакле је била, нити где је кренула.

Девојка је била нема, имала је изражене физичке мане, ниска, са јаком диоптријом, мршава, без груди, али је зато носила мајицу са дубоким деколтеом. На левој страни тела, тамо где јој је срце, имала је истетовиран велики, у односу на њен грудни кош веома непропорционалан, компас.

Ја сам за два дана почињала да радим, било је то 2011. године. Девојка је свуда ишла са нама, није се осећала изопштеном, нити је тако третирана, а од људи са журке сам сазнала да путује сама светом и да је у хостелу упознала неког ко већ иде на ову журку па нам се придружила.

Нећу заборавити ту девојку. А тако је и било 2017. када сам у Херцег Новом видела компас на тротоару, чије је графичко језгро било оформљено око канализационог отвора. Исте вечери када је једно биће умрло, када је један део мог живота одлазио бесповратно, ова девојка ме је научила да је живот неуништив.

Амстердам, септембар 2014.
Амстердам, септембар 2014.

или:

Не знам да ли смем да кажем да је Берлин ружан град али знам да није леп. Он је тих, изузетно хладан средином марта, осунчан и прозрачан.

Оно што је остало од „мог“ Берлина су флешеви, само оно што остане после новогодишње прскалице или креса шибице. Нисам успела да доживим град као целину. Тачно се види да је у једном тренутку нестао са лица земље и да је стар тек неколико деценија, али и у том периоду да је сечен и рањаван. Доста подсећа на Београд по количини сировог, по количини бруталне естетике, и ту не мислим само на ружну архитектуру, већ и на потпуне спојеве неспојивог, на једну естетску бизарност која ми се није свидела али ми је била занимљива.

Нисам као на претходним путовањима могла да направим једну фотографију а да ми је била довољно добра, компактна и да ми је функционисала као целина. Онда сам направила ове колаже које сам милион пута хтела да обришем. Тек недавно сам схватила да је фрагментарност прави начин да се Берлин види и да је његов значај у детаљу а не у панорамском приказу, да је његов дух скривен по излозима, галеријама, графитима, парковима, терасама, тротоарима, врховима зграда. Ако га посматрате као целину, он делује као опљачкан и испретуран стан са изврнутим намештајем и фиокама.

Пошто су железничке станице моја омиљена места у сваком граду иста је у Берлину непојмљиво модерна, са десетак спратова. Осетила сам се уплашено од савремености која је у технолошком и организационом смислу много другачија од онога што сам иначе виђала на путовањима.

Наставиће се…

Све фотографије са путовања: Ана Арп

Прва фотографија: Тамара Алексић, Портрет Ане Арп, Београд, октобар 2021.

Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.