Преводи Ане Арп

Поводом десет година од почетка рада на сајту А.А.А желим да приложим неке од своји превода који су настајали спонтано и којима сам прилазила крајње неамбициозно. Себе никада нисам видела као преводиоца. Упркос томе што сам доста песама превела, пре свега за сопствене потребе, и често зарад језичких вежби која је писцима неопходна, не бих себе могла назвати преводиоцем, а посебно не добрим преводиоцем. Моји преводи се углавном тичу поезије, и то оне коју је најлакше преводити, оне која је у слободном стиху или у прози. Имам жељу да и тај рад, и време уложено у њега, поделим са вама. Сви преводи су са енглеског језика. Редослед приложених песама је насумичан. У питању су песници које волим или чије ме теме у датом тренутку занимају.

ТОМАС ТРАНСТРЕМЕР: KYRIE

Понекад, мој живот отвори очи у мраку.
То је осећање као кад се мноштво људи гура
слепо кроз улице, узбуђено, идући ка неком чуду
док ја остајем овде и нико ме не види.

То је као кад дете заспи у страху
слушајући тешке откуцаје свог срца.
Дуго, дуго, све док јутро не смести светлост у браву
и отворе се врата таме.

БЈАНКА СТЈУАРТ: ПОТОНУО

Последњи пут када смо отишли да пливамо
море је устало и загрлило те
као да си ти био заслужан
за то што је оно остало плаво

ЛЕНГСТОН ХЈУЗ: ОПРОШТАЈНА ПОРУКА

Мирно
Хладно лице реке
Питало ме је за пољубац.

ЛИНДА ПАСТАН: ЕДВАРД ХОПЕР, БЕЗ НАЗИВА

Празан театар:
бела пресвучена седишта
као редови надгробних споменика;
завеса само што се не подигне
(или се спустила?)
на позорницу
трансцедентне
тишине.

А публика?
Усамљена фигура увијена
у црно, жена
са шеширом можда
(апстрактнији
облик од жене)
седе сами
у пећинском мраку.

Ово је квинтесенција Хопера –
клише усамљености
преображен потезима четкице
у нешто делимично насликано,
делимично очајничко.
„Уље на дасци“, каже назив,
као да је и дрво
морало бити жртвовано.

ЕЗРА ПАУНД: СТУДИЈА АФЕКТА (ФРАГМЕНТ)

Простор
Моје непомичне свести
Пун је позлаћеног снега,

За који, ниједна мачка нема довољно очију
Да му види сјај.

БАЈРОН: ОНА КОРАЧА У ЛЕПОТИ

Она корача у лепоти, попут ноћи
У пределима без облака и звезда
И најбоље од таме и сјаја
Сусреће се у њеном погледу и очима:
Милованим меком светлошћу
Коју небо све до освита скрива.

Једна сен више, један зрак мање
Распарио је безимену драж
Која се таласа у црним увојцима
Или благо јој прелази преко лица;
На коме мисли спокојно казују
Колико је чист, колико мио њихов дом.

И на том образу, и преко те обрве,
Тако меко, тако мирно, а изражајно
Осмех који разоружава, праменови који сјаје
Говоре о данима племенитости
Уму у сагласју са свиме око себе
Срцу чија је љубав чиста.

ЛАНА ДЕЛ РЕЈ: ПОГОДИО СИ МЕ

пушим док сам на траци за трчање
кидам латице ружа
може бити да је то јер сам опет пала на лузера
плачем док свршавам
водим љубав док зарађујем паре
јецам у шољу кафе
јер сам опет пала на лузера
немој да ми дуваш у лице
само ми крадеш време
док узимаш што је моје, са стварима које радиш
причаш исту причу, сви знају ко си
и нема повратка на старо
бебо немој то да радиш
ухватио си ме док сам емотивна
поново причам у сну
сећам се свих наших свађа
ко је зајебанији од ове кучке
ко је слободнији од мене
хоћеш да ме замениш
само изволи бебо
осећам све своје јебене емоције
пушим док држим ствари под контролом
и боље поверуј у то, душо
смејем се док приводим
и ударам рецке
плачем док пуцам
кроз дим ме чују да долазим
да си ја, да сам ти
склонила бих се с пута

тренутно си ме поставио
у бесмислену ситуацију
и пред свршен чин
учинио да се осећам лоше
учинио си све бесмисленим
морам да изађем из ове приче

ЛУИЗА ГЛИК: МИТ О ОДАНОСТИ

Када је Хад схватио да воли ову девојку
он је за њу саградио дупликат земље,
све исто, све до ливаде,
али са додатим креветом.

Све исто, укључујући светлост сунца
јер било би тешко за младу девојку
да тако нагло пређе из бистре светлости у потпуну таму.

Постепено, мислио је, представиће ноћ
прво као сенке лишћа које се креће.
Онда месец, онда звезде. Онда, без месеца, без звезда.
Нека се Персефона навикне на све постепено.
На крају, мислио је, она ће то доживети утешно.

Реплика земље
изузев што је овде било љубави.
Зар не желе сви љубав?

Чекао је много година,
градећи свет, посматрајући
Персефону на ливади.
Персефона, мирише, куша.
Ако имаш апетит за један, мислио је,
имаћеш их за све.

Зар не желе сви да осете у ноћи
вољено тело, компас, северну звезду,
да чују тихо дисање које саопштава
Живо сам, што такође значи
ти си живо, јер можеш да ме чујеш,
ти си овде са мном. И када се једно окрене,
окрене се и друго.

То је он осећао, господар таме,
посматрајући свет који је имао
сачињен за Персефону. Никада није помислио
да овде неће бити мириса,
а извесно ни хране.

Кривица? Ужас? Страх од љубави?
Ове ствари он није могао да замисли;
ниједан љубавник о њима не мисли.

Он сања, он се пита како да назове ово место.
Прво мисли: Нови Хад. Онда: Врт.
Најзад, одлучује да га назове
Персефонино девојаштво.

Мека светлост издиже се над ливадом,
иза кревета. Он ју узима у наручје.
Он жели да каже Волим те, ништа те не може повредити

али мисли
ово је лаж, па на крају каже
мртва си, ништа те не може повредити
што му изгледа као
више обећавајући почетак, истинитији.

ЛИЗЕЛ МИЛЕР: КАДА МЕ ПИТАЈУ

Када ме питају
како сам почела да пишем песме
ја им говорим о равнодушности природе.

Било је то мало пошто је моја мајка умрла
блистав јунски дан, све је цветало.

Села сам на сиву камену клупу
у дивно одржаваној башти,
али љиљани су били глуви
као уши заспале пијанице,
а руже су се повукле у себе.
Ништа није било црно или сломљено
ниједан лист није пао,
а бескрајне рекламе за летовања
вриштале су на сунцу.

Села сам на сиву камену клупу
окружену безазленим лицима
ружичастих и белих бегонија
и положила сам своју тугу
на језик, у уста
једино што је могло да тугује са мном.

МЕРИ ОЛИВЕР: УПОТРЕБА ТУГЕ 
(сањала сам ову песму)

Неко кога сам волела дао ми је једном
кутију пуну таме

Године су ми требале да разумем
да је и то, такође, био поклон.

ВИЛИЈАМ БЛЕЈК: ЈА КАПЕЛУ ВИДЕХ СВУ ОД ЗЛАТА

Ја капелу видех сву од злата
У коју се нико не усуди ући
И многи плачући стајаше испред
Плачући, цвилећи а обожавајући

Ја змију видех уздигнуту између
Белих стубова врата
И силом, силом, силом
Растрзала она шарке је од злата

И уздуж плочника глатког
Бисерима и рубинима обасјаним
Слузава она вукла се
Све до олтара белог

Где своје отрове избљувала је
На хлеб и на вино
Тад ја окренух се ка свињцу
И легох међу свиње мирно

ЕМИЛИ ДИКИНСОН: РАНО САМ УСТАЛА, УЗЕЛА ПСА

Рано сам устала, узела пса
И пошла до мора
Сирене с његовог дна
Дошле су да ме поздраве

Фрегате над њима пружиле су
Своје конопце попут руку
Верујући да сам миш
Насукан на песку

Нисам се мицала све док ми плима
Није прекрила ципеле
И кецељу – и појас
И прешла преко прслука

И претила да ће ме прогутати
Баш као да сам роса
На латицама маслачка
Тек онда сам се покренула

А плима – она ме је пратила – тик уз мене била
Осетила сам њену сребрну штиклу
За петама – а онда ми је ципеле
Прекрила бисерима

Све док се нисмо срели код Утврђења
Тамо где оно никог није знало
И колутајући снажно погледима
Упереним к мени – Море се повукло

АБЕЛ МЕРOПОЛ: ЧУДНО ВОЋЕ

На дрвећу са југа расте чудно воће
Крв је на лишћу и крв је на корењу
Црна тела клате се на поветарцу
Чудно воће виси на тополама

Пасторална сцена отменог југа
Исколачене очи и изврнута уста
Мирис магнолија, сладак и свеж
А онда изненадан смрад спаљеног меса

Ево воћа да га вране откидају
Киша да га бере, ветар да га сиса
На сунцу да трули, са дрвета да падне
Ево чудног и горког плода

ВИЛИЈАМ ВОРДСВОРТ: НАРЦИСИ

Лутао сам усамљен као облак, који лебди високо над долинама и брдима, кад угледао сам мноштво нарциса, поред језера, под дрвећем, како се вијори на поветарцу.

Непрегледни као звезде на млечном путу, распростирали су се у дугом низу, читавом ивицом залива: десет хиљада обухватио сам погледом, забацивали су главе у живахном плесу.

И таласи до њих плесали су, али они су их надмашили својом радошћу. Песник није могао да не буде срећан у тако чилом друштву. Гледао сам – и гледао – али мало мислио какво задовољство ми тај призор доноси.

Често, када на кревету лежим, летаргичан или замишљен, они искрсну у мом духу, што је драж самоће. Онда ми се срце испуни задовољством и игра заједно са нарцисима.

ВОЛАС СТИВЕНС: СИВА СОБА

Премда седиш у соби која је сива
Изузев сребрне
Ситних папирића
Које сакупљаш
Са своје светле беле хаљине;
Или подижеш једну од зелених перлица
Са своје огрлице,
Да би ју пустила да падне;
Или зуриш у своју зелену лепезу
По којој су црвене гране раките;
Или, са једним прстом,
Помераш лист у здели –
Лист који је пао са грана форзиције
Поред тебе…
Шта је све ово?
Знам колико ти дивље куца срце.

Све преводе Ане Арп можете читати овде.

Нарочито је поносна на прозни превод свих пет Вордсвортових песама о Луси које можете читати овде.

Извори за преведене песме у овој објави: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12

Фотографија: Тамара Алексић, Портрет Ане Арп, Београд, октобар 2021.

Ана Арп

Ана Арп је ауторка уметничког пројекта А . А . А. Једна је од првих у свету која је форму сајта почела да користи као могућност за обликовање сопственог уметничког дела. Садржај на сајту ствара аутентичан језик чију је комбинаторику омогућила савремена технологија која из дана у дан бива све јачи медијатор између нас и уметности, нас и стварности, мења нам живот и успоставља нов начин рецепције. Садржај сајта чине речи и слике које тек заједно, и у истом контексту посматране, налик предметима у кабинету куриозитета, творе потпуно нову реалност, нов језик, нов начин да се ствари виде и доживе.