A.A.A – Umetničko delo Ane Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A.

Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način percepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov vizuelno-pisani kod.

Zašto je A.A.A umetničko delo (bez obzira na sve njegove prefikse – blog, časopis, internet mesto)?

A.A.A nije umetničko delo zato što se sastoji od esejističkih ili fikcionalnih radova Ane Arp. I da je tako, sama forma ne bi imala osnova za naziv umetničkog dela. Bilo bi to samo jedno delo preneto u drugi medij. Ali, ovde je od drugog medija napravljeno delo, a posredstvom govora o umetnosti kroz individualan i kreativan način pogleda na njene pojave.

Sadržaj sajta se sastoji od eseja Ane Arp, direktno prenetih odlomaka, eseja i poezije drugih umetnika i kritičara, ali postavljenih u odnos prema autorkinom doživljaju. Izražena autorska inte(rve)ncija, nov oblik komunikacije sa čitaocem tvoren odnosom citiranog i prikazanog, kao dijalogom dve objave koje su vremenski udaljene i naizgled sadržinski nepovezane, raspored objava, nazivi temata, oznaka (tagova), kategorija, sve to je postavka koja pojedinačno gledano ne bi morala biti umetnost, ali ona to jeste kada se posmatra u celini. Iza svake objave, a onda svakog meseca, odnosno godine, stoji jasna ideja. A.A.A je u tom smislu čedo svog vremena – favorizuje konceptalan pristup stvaralaštvu.

Ovde je na delu i pisanje obrazovnog romana. Tačnije, njegove podvrste – romana o umetniku. Umetnik se može razvijati, objasniti i predstaviti i posredstvom pisanja o drugim umetnicima, kao i posredstvom obožavanja umetnosti. Umetnikova originalnost je uvek u tome što posmatračima daje nove oči – daje im mogućnost da na nov način dožive čoveka, stvaralaštvo i stvarnost. Za to je uvek potreban nov način izražavanja, novi jezički kod. Njega je omogućila tehnologija.

Vreme ima poseban status u okviru ovakvog oblika umetničkog dela jer ono objavljeno pre nekoliko godina istovremeno je ponovo objavljeno danas, i pre tri meseca, i biće za nekoliko godina, jer je stalno aktuelno – „stari sadržaj“ nikada nije u prošlosti. U tradicionalnoj, štampanoj formi, jednom fiksiran sadržaj teško je izmeniti. Delo nikada nije isto, mašina, softver, program koji ga podržava omogućava autoru da ga nikada, zapravo, ne dovrši, omogućava mu da delo stalno bude u nastajanju, i da se neprestano kreće.

Sadržaj i status umetničkog dela mogla bih da objasnim i fotografijama knjiga na polici. Nijedna od njih nije autorsko delo vlasnika police. Ipak sve na fotografijama jeste njegovo, način na koji je polica organizovana je njegova ideja pretočena u neku vrstu „instalacije“. Oblici tu tvore nešto novo i po sebi originalno. Sama istorija umetnosti u tom kontekstu ima novo značenje – ona je sada individualizovana kupovinom, rasporedom, čitanjima, podložna je promenama i odnosima unutar pojedinačnog života vlasnika te police. Svaka građevina na renesansnim slikama idealnih gradova je pojava za sebe, ali kada skup zgrada zajedno posmatramo, u svom posebnom rasporedu, dobijamo novo delo koje se odvaja od pojedinačne zgrade od koje je pošlo. Autorka je više puta od svojih čitalaca čula da ih njen sajt podseća na grad. Autorska intencija i čitalačko-gledalački doživljaj su se u toj tački susreli. Jer, bez lažne skromnosti, autorka i jeste želela da sagradi jedan Grad.

Autorka je oduvek verovala da svaki dar postoji da bi se delio. Verovala je u jednakost svih ljudi pred veličinama ljudskog duha i entuzijazma. Verovala je u lepotu i sve njene mogućnosti, oblike i manifestacije. Verovala je u istinu i slobodu. Verovala je da umetnost nije sa one strane života već da ju treba predstavljati i doživljavati tako da ona bude neodvojivi, sastavni deo iskustva, ne nešto strano u odnosu na njega. Verovala je u besklasne odnose, u obrazovanje koje je zamišljeno da bude univerzalno i egalitarno. Autorka je, najzad, oduvek verovala u besplatno umetničko delo, u kulturu koja je pluralna i kosmopolitska na mediteranski način.

U eri Urana došao je kraj obrazovnim i umetničkim segregacijama. Autorka ne misli da baš svako može biti umetnik i da je baš sve umetnost ali veruje da svako može i da apsolutno svako ima pravo da u umetnosti uživa, ili da se umetnošću obrazuje. U to duboko veruje i toj ideji se odano klanja. Jedina prepreka između umetnosti i čoveka jeste sam čovek odnosno njegova količina radoznalosti i istraživačkog duha.

Osim nekoliko aluzija i komentara, u delu Ane Arp nema ničeg političkog. Što znači da je sve političko. 

Umetnost ne sme ostati zbirka kurioziteta iz prošlosti koja ne bi imala nikakve veze sa životom u sadašnjosti. 

Najzad, Vilijam Moris je 1881. pisao svojoj prijateljici:

Ako me pitaš zašto radim sve ovo, sve što ti mogu reći je da, pre svega, ne mogu drugačije, a drugo, da me u tome ohrabruje neka vrsta vere, da će iz toga proizaći nešto, neka nova kultura, o kojoj trenutno ne znamo ništa. 

Neka to budu reči kojima bi autorka završila govor o sebi i svom delu.

Citat: William Morris, iz pisma Georgiani Burne-Jones, jul 1881. (via)

Slike: Renesansni idealni gradovi (link)

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.