Deset godina A.A.A

Prethodnih godina sam uvek povodom A.A.A rođendana pisala o idejama koje su mi bile stvaralačka vodilja (entuzijazam, hrabrost) i događajima koji su me oblikovali. Pošto sebe određujem kao pisca i kao putnika, desetogodišnjicu postojanja ovog umetničkog projekta želim da obeležim pisanjem o svojim putovanjima.

Nikada mi tradicionalna putopisna forma – dnevnička, esejistička, epistolarna – nije u potpunosti odgovarala kada je reč o sumiranju utisaka sa putovanja jer su moji doživljaji tog čina izuzetno nepouzdani, impresionistički, nestalni kao slika pred san. Prirodno mi je dolazilo da o njima pišem fragmentarno, kao crticu o utisku koji bi se potencijalno mogao razviti u nešto više od fragmenta. Ali, fragmenat za fragmentom bi sledio, kao neprecizna fotografija kojoj samo ja vidim smisao i značaj. Ostvarivši određeni niz vizuelnih i verbalnih nepreciznosti, vremenom sam dobila odgovarajuća sećanja na trenutke kada sam bila najsrećnija, kada sam osećala da u punom smislu živim i koristim svoje postojanje.

Moj putopis je u stihu. Ne znam za puno takvih putopisa ali znam da se celokupno moje pisanje, od ovog sajta, preko moje prve knjige, do ovoga sada („putopis u stihu“) odlikuje neobičnim formama. Ako je forma način na koji mi vidimo i doživljavamo stvarnost, onda je moj način prilično drugačiji u odnosu na ono što je uobičajeno. To samo po sebi ne mora ništa da podrazumeva. Osim rizika.

Moja egzistencija obeležena je stalnim i psihički izuzetno zahtevnim problematičnim odnosom sa mestom u kome sam rođena, naročito sa vremenom u kome sam se razvijala, ljudima kojima sam bivala okružena. Stalno sam patila što nisam rođena negde drugde. Verovala sam da bih bila bolja, srećnija, ispunjenija osoba, da bi svrha mog postojanja imala jasniji smisao i cilj samo da sam mogla da pobegnem od prljavštine, siromaštva, primitivizma, ružnoće, nepoštenja, pokvarenosti, besperspektivnosti, svega onoga što je bilo u potpunosti suprotno sa mojim očekivanjima i vrednostima u koje sam verovala.

Moj odnos prema umetnosti je eskapistički. Ja sam radom na sajtu, radom na knjigama, radom na sebi posredstvom putovanja i obrazovanja, stvarala gradove, poput onih italijanskih renesansnih idealnih gradova. Kad god bi umetnost bila tu, kao i putovanja, ja sam bila Aska koja prestaje da igra i počinje stvarno da živi. Potpuno slobodna. Ali, dugo nisam prihvatala da je i ta igra život, da ne postoji predah. U toj igri sam razumela da ja ne bih bila to što jesam da nije bilo okolnosti koje su me oformile. Kroz pisanje sam pokušala da razumem šta za mene znači biti na nekom drugom mestu. Taj sadržaj je pred vama.

Šta to znači: „Biti na nekom drugom mestu“?

Mehuri sunca proganjaju se zrakom
i padaju na površinu vode
dok sedim nadomak crkve i čamca
sa koga istovaraju vina u Veneciji
i mislim kako mora
da je Karpačo bio srećan, tako
lako uklopljen u svoje društvo,
svoju Republiku kojom se ponosio.

Venecija, septembar 2013. godine

ili:

Senka koja se jasno ocrtava
u izlogu jedne bečke prodavnice.
Dok posmatram sebe mislim koliko je
Cvajg voleo svoje carstvo koje
ni na jednoj mapi više ne postoji.

ili:

Žamor grada dok izlazim iz metroa
i ostavljam zvuk voza za sobom.
Kiša – treći zvuk – probija se između
mojih trepavica, i ostavlja
otisak svog prsta na površini oka.
Zastala sam u Briselu
(gde?) da razmrsim nekoliko reči.

ili:

Dok u Rimu, u ulici Via dei Coronari,
tražim gde bih sela, na koji stepenik,
pomišljam da je na ovom mestu i Bernini
pregovarao sa zidarima i skladištio
materijale za svoje crkve, fontane,
kupole i trgove. I on je, jednom, sigurna sam,
na ovaj stepenik gde sam sela, oslonio nogu,
i pomislio: „Šta bih danas mogao da jedem?“

ili:

Man i Kandinski u Minhenu, istog dana,
jedan ne znajući za drugog, koračaju
ulicom koja vodi od univerziteta ka parku,
a kroz koju fijuče strahovit vetar.
Januar je. Tiho je.
Obojica traže neko mesto gde bi seli.
Čaj? Biskvit? Nein, vielen Dank – kažu.
Moj pogled kroz prozor gubio se u oštrom dahu
vetra, ne trepćući gledala sam u Sunce.

ili:

Šekspir, dok je pisao Buru, smatrao je,
mada tekst to ne potvrđuje – ali nas hronike uveravaju –
da mag crpi moć, jednaku kao Da i Ne, iz crnog zrna,
tamnog kao dubine duše koju tlače.

Dok čitam
„Kosti mu sada postaju korali;
Onaj biser tamo njegovo je oko;“
pomišljam da je on prvi pisao o kafi,
gorkom zrnu koje meni upravo prinose.

Brisel, septembar 2014.

ili:

Dok u Briselu kroz prozor kafea
posmatram par koji degustira sir,
muškarca koji sam pije vino i gleda u svoj telefon
prijatelje koji piju piva i smeju se – ne razumem njihov jezik –
devojku koja čita, muškarca koji me povremeno pogleda,
mislim (da li je to prava reč?) kako je
meko ovo kasno popodne,
sporo, i sa izukrštanim osmesima,
kao što su i ulice niz koje sam se spuštala.

ili:

Dok u Antverpenu, pod zgradom
obgrljenom puzavicom i crnim biciklima,
srk po srk crpim – kafa je vrela – fontana naspram
glasno odzvanja. Sunce prija, dan je sonet.
Moj šešir – isti kao u Izabele Brant
na Rubensovom portretu, koji sam u posmatrala dugo,
jer su mladi, tek venčani, i drže se za ruke –
od povratka me on zaklanja, i od dva ružna pit bula.

Antverpen, septembar 2014.

ili:

U Gentu – kog ni sada ne mogu
dobro da se setim – devojke na
biciklima, u kratkim šarenim haljinama,
jedan park, katedrala, majka i
njena sestra hrane bebu, milk šejk od
jagode koji mi je prijao, jedan mali trg
nasred kog je klupa, odakle sam posmatrala
porodicu kako ruča, jedno veliko drvo
na ostrvu kružnog toka, to su slike koje jedna
na drugu, a samo ponekad jedna za drugom
slede. Kao srk i kao gutljaj.
Kao kad odmah otvoriš oči
i kao kad se sporo budiš.

ili:

U Brižu, jedan park nadomak stanice
prvi je ulaz – predvorje – gde ostavljamo
svoje rančeve-sadašnjicu i stupamo u muzej.
Jutra bez vlažnog vazduha.
Tišina, kao školski hodnik za vreme časa.
Stalno sam se vraćala očekivanju
da pronaći ću ono za čim tragam, na kraju
postavši ravnodušna kao pas na prozoru.
Septembar. Puzavica i cigla iste su boje.
Zajedno, one su nalik plaštu Van Ajkove Madone
na slici zaštićenoj staklom.

Briž, septembar 2014.

ili:

Mali trg ispred katedrale svetog Bonifacija,
još uvek jedre krošnje. Brisel, južna strana.
Subota, poslepodne, septembarski
prostran vazduh koji čoveka
bodri da poput insekta pomisli:
„Veliki je svet predamnom“.
Ljudi piju vino satima, deca.
Čini se ima mesta za sve glasove.
Duhovi su postojali ali iščezli su sad.

ili:

Osećaš li i Ti neizdrž kad čuješ imena gradova? Da li te ona odmah podsete na zato što? Voliš li i Ti na mapi da spajaš železničke redove vožnji? Čežnja koju pokreće magla na prozoru. Voliš li voz? I da putuješ njime, ali i njega kao mašinu, njegov prostor i brzinu čiji si deo? M. Jursenar je Hadrijanove memoare napisala u vozu, na liniji Boston-Čikago-Denver-Novi Meksiko. Je li i tebi, kao i meni, uvek lepše tamo i tada, a nikada ti nije dovoljno lepo ovde i sada? Reči zaposlenog na stanici koji je čitav život proveo čitajući redove vožnji deluju bolje nego svako putopisno remek-delo.

Ekspresni vlak za Pariz
Pula, Trst, Milano
Torino, Grenobl, Pariz
polazi sa četrnaestog kolosijeka
drugi peron lijevo.

Ponavljam:

Ekspresni vlak za Pariz
Pula, Trst, Milano
Torino, Grenobl, te napokon Pariz
polazi sa četrnaestog kolosijeka
drugi peron lijevo.

Železnička stanica u Amsterdamu
Železnička stanica u Amsterdamu
Železnička stanica u Milanu
Železnička stanica u Milanu

ili:

17. 9. 2014, Belgija

U vozu Antverpen-Brisel-Vaterlo
pada mi na pamet mnogo toga.
Pejzaž, bezličan poput onih kraj pruga,
svetlost nimalo neobična.
Dva arapska dečaka pričaju na francuskom.
Mislim o večeri, o jednom prijatelju,
o šeširu koji sam kupila.

Jedna devojka uleće u voz u poslednjem trenutku,
poput mojih misli koje uleću jedna u drugu.
Dva mladića je gledaju.
Ona sedne na tren, zatim ustane
i niz hodnik produži u naredni kupe.
Ja i dalje mislim o svom šeširu –
obod mu nije u potpunosti ravan.

ili:

Pročitala sam u antologiji Pesništvo ludih (Pariz, 1907):  Putovao sam da bih upoznao sopstvenu geografiju. Setila sam se Novalisa koji je napisao da svoju zemlju najbolje upoznajemo tek kada vidimo tuđe, kao i Selina, čiji citat najviše osećam svojim: Naša putovanja su izmišljena, u tome je njihova snaga. Sve ostalo je samo razočaranje i zamor.

Brisel, septembar 2014.

ili:

Umorna, slepa od migrene, u Pragu, prošlog jula, iz kafeterije sam posmatrala crkvu iz 16. veka. Nisam imala misli, nisam imala snage, nisam osećala telo, nisam mogla da pomerim ruke, ali bila sam tu, osetila sam da lebdim, osetila sam apsolutno prisustvo, kada sve stvari dobijaju oštrinu, pravi kontrast, zasebnost, jasne linije. Sa radija se čula pesma čiji refren glasi: We live in a beautiful world.

ili:

Moja putovanja su izmišljena

Čitam istovremeno o životu na
dvoru Rudolfa II, o Balzakovoj
mladosti, o svakodnevici i golubovima
jednog ruskog pesnika, o prelivima
boja na koricama ukrašenih knjiga
manastirskih biblioteka

ili:

U crkvi koju je projektovao Filipo Bruneleski
kolonade sa leve i desne strane pokazuju mi pravac.
On mi pogled vodi ka davnoj čežnji, ka zanosu i snu
koji sam zaboravila.

Treptaj, i sve će nestati. Ponovni pogled na
kolonade čini da moje sanjarije polože krila.
Ostaje samo eho koji do mene dopire –
kažu da to tišina zoblje kroz vazduh crkve.

ili:

Volim kafee. Sediš i posmatraš svet.

Samo svet daruje širinu.

Prozor je statično platno, slike su brze koliko i grad, koliko i kretanja ljudi.

Napulj Napulj Napulj Napulj Napulj Napulj Napulj Napulj Napulj Napulj Napulj

Tamo sam bila najsrećnija.

Jednog popodneva u Pompejima nebo je bilo boje ametista. Osećala sam se kao kad znaš da neko želi da te poljubi. I ti želiš da te poljubi. On stoji, gleda te. Ti iščekuješ. On na kraju ode. A ti si baš to htela, da produžiš pogled, euforiju, pogled, drhtaj, pogled, da produžiš taj trenutak u večnost. Samo tada će sve trajati zauvek.

Glasovi, boje. Napulj Napulj Napulj Napulj Napulj Napulj Napulj Napulj Napulj Napulj Napulj

Ipak, i svet koji te prožima širiš Ti, svojim duhom, svojim doživljajem, svojom željom da kad odeš na antički stadion ne takmičiš se, niti trguješ, već samo posmatraš.

Nema više stadiona ali živeli kafei.

Napulk, oktobar 2019.

ili:

Išla sam u Pestum, veliko mesto iz Istorije Umetnosti o kome sam maštala, u Pestum koji sam krojila od mirisa stare knjige iz koje sam učila, koju sam toliko puta listala, čije slike sam znala napamet.

Stigla sam tamo oko podneva. Apolon je svoje strele, jednu za drugom, odapinjao ka meni. Bile su to strele koje gađaju u glavu a pogode u srce.

Voz vas ostavi u sred njiva. Zbunjeni, polako izađete iz jedne sasvim male, lokalne železničke stanice na put koji preseca dve njive. On je asfaltiran ali je neravan zbog korenja obližnjeg drveća koje pruža preko potrebnu senku. Oseća se đubrivo.

A onda se pred vama pojave tri savršeno očuvana dorska hrama.

Apolon i dalje odapinje strele, samo iz koraka u korak, iz pogleda u pogled, sve jače i jače.

Onda sam sve zaboravila.

Spokoj.

Pestum, oktobar 2019.

ili:

Gradovi srednje Evrope. Trakl, Šile i Cvajg. Kafka, Muzil, Magris. Tibar, Sena i Arno su kanali. Svako ko je video Dunav u Budimpešti razumeće da moj komentar nije zlonameran.

Budimpešta je najgrandiozniji grad Evrope. Njeni trgovi, njena veličina, njena imperijalna veličanstvenost se ne može meriti sa drugim gradovima. Samo zbog Dunava i njegovih mostova. I puderaste boje dana na minus deset, kada sam pešačila po njima, prelazeći iz Budima u Peštu, i obrnuto. Sante leda plovile su spokojno.

Nebo nad Pragom je visoko. Osetila sam blaženstvo kasnog popodneva na Hradčanima.

Nekoliko puta sam se zaljubljivala u potpuno nepoznate muškarce koje sam sretala na putovanjima i sa kojima bih najviše nekoliko minuta bila u kontaktu. Tako je bilo i u Pragu. Zaljubila sam se u jednog Francuza, ali i on je u mene. Ne znam kako se desilo da posle tog kratkog ali intenzivnog susreta u jednoj maloj uličici, gde je izdejstvovao da njegovi prijatelji slobodno krenu bez njega, gde me je fotografisao svojim telefonom, i rekao mi da je doktorand fizike, ne razumem ni dan danas kako se desilo da se uopšte ne sećam kako smo se rastali. Niti gde.

Beč, april 2014.
Budimpešta, april 2014.

ili:

Delft, grad koji je na sat vremena vozom od Amsterdama a deset kilometara od Haga, deli ih jedna stranica.

Nebo, kule, svetlost.

Sve fotografije odatle su mi neprecizne, nesavršene. Po jednoj ću dati ime svojoj knjizi putopisa, koju možda nekada napišem: Kule u zraku.

Svi ti tornjevi, prožeti kroz svetlosne tunele, kroz oblake, nestabilni, promenljivi, sjajni, jesu kao naši snovi o putovanjima, kao sećanja na njih, kao sve naše želje.

Delft, septembar 2014.

ili:

Lista najčešćih osećanja

nostalgija
dosada
iščekivanje
entuzijazam
tuga
nervoza
odlučnost
strah
melanholija
očaj
predosećaj
čežnja

a onda, kao kad je drvo Dafni počelo da probija kožu, samo što se u mom slučaju ništa nije probijalo već se savijalo, u toj alhemiji osećanja, kataloga pogleda, usamljenosti, očekivanja i sećanja, postala sam indigo labud.

Sijena, septembar 2013.
Beč, april 2014.

ili:

Reprodukcija Masačove freske iz kapele Brankači nalazila se uramljena na prodajnom pultu prodavca naočara i starih fotoaparata u Firenci, pored koje su stajali raskupusani albumi sa fotografijama i jedna stara knjiga o istoriji grada.

Evo šta mi je sinjore Mario, koji se bunio zbog mog „sinjore“ (senza signor, prego, insistirao je), ispričao, bez da sam išta pitala.

Posle rata on se pridružio kao šegrt bratu i sestri koji su imali radnju za izradu naočara i sočiva. Kako su oboje bili bez potomaka, zanatsko umeće su preneli na njega i, najzad, ostavili mu radnju u nasledstvo.

Tako je, jednog davnog jutra, kada je on imao 22 godine, u prodavnicu ušla jedna Barbara iz Engleske. Ona se bila izgubila u potrazi za kapelom Brankači. Želela da vidi baš onu fresku čiju je reprodukciju Mario kasnije uramio.

Barbara je imala 24 godine, obožavala je italijansku kulturu, bila je izuzetno pametna, staložena, mudra i plemenita. Sinjore Mario nije štedeo na pridevima koji bi opisali njegovu voljenu. Održavali su vezu preko pisama a onda su se venčali i Barbara je prešla u Firencu. Dobili su dvoje dece i zajedno su radili u prodavnici naočara. Bili su srećni.

Ali, Fortuna je ćudljiva…

Leta 1990. Barbara se osećala loše dok su boravili u Švajcarskoj i tamo je morala u bolnicu. Dijagnoza je glasila: rak dojke, hitno na operaciju.

Mario ni posle toliko godina nije skrivao svoj bes, nazivajući lekare mesarima koji su učinili da njegovoj Barbari bude samo gore. Ona je teško podnela operaciju koja joj nije pomogla. Simptomi bolesti su se vratili i Barbara je ubrzo umrla.

Od tada, Mario održava ovu ženu živom pričajući svima koji bi ušli, a u kojima bi on prepoznao volju da saslušaju njegovu tj. njihovu priču. Najzad, ono što je sa ponosom isticao, bez imalo sujete u tonu, jeste da mu je Barbara na samrti rekla:

„Hvala ti na lepom životu koji si mi dao.“

Ja nisam razumela zašto je baš mene izabrao za slušaoca svoje priče, da mi pokaže fotografije i zajedničke uspomene. Ja sam samo ušla da pitam može li da mi zategne drške naočara, olabavile su.

U životu nešto jednostavno pronađe vas. Priča pisca, pisac priču.

Firenca, septembar 2013.

ili:

Upoznala sam je na dan smrti Ejmi Vajnhaus. Bila sam kod nekadašnje železničke stanice, čekala sam autobus za Obrenovac sa još dvoje prijatelja – vreo julski dan kada mi je drug koji je odlučio da ne krene sa nama poslao poruku: „Ejmi overila!“.

Putovala je sama, ne znam odakle je bila, niti gde je krenula.

Devojka je bila nema, imala je izražene fizičke mane, niska, sa jakom dioptrijom, mršava, bez grudi, ali je zato nosila majicu sa dubokim dekolteom. Na levoj strani tela, tamo gde joj je srce, imala je istetoviran veliki, u odnosu na njen grudni koš veoma neproporcionalan, kompas.

Ja sam za dva dana počinjala da radim, bilo je to 2011. godine. Devojka je svuda išla sa nama, nije se osećala izopštenom, niti je tako tretirana, a od ljudi sa žurke sam saznala da putuje sama svetom i da je u hostelu upoznala nekog ko već ide na ovu žurku pa nam se pridružila.

Neću zaboraviti tu devojku. A tako je i bilo 2017. kada sam u Herceg Novom videla kompas na trotoaru, čije je grafičko jezgro bilo oformljeno oko kanalizacionog otvora. Iste večeri kada je jedno biće umrlo, kada je jedan deo mog života odlazio bespovratno, ova devojka me je naučila da je život neuništiv.

Amsterdam, septembar 2014.
Amsterdam, septembar 2014.

ili:

Ne znam da li smem da kažem da je Berlin ružan grad ali znam da nije lep. On je tih, izuzetno hladan sredinom marta, osunčan i prozračan.

Ono što je ostalo od „mog“ Berlina su fleševi, samo ono što ostane posle novogodišnje prskalice ili kresa šibice. Nisam uspela da doživim grad kao celinu. Tačno se vidi da je u jednom trenutku nestao sa lica zemlje i da je star tek nekoliko decenija, ali i u tom periodu da je sečen i ranjavan. Dosta podseća na Beograd po količini sirovog, po količini brutalne estetike, i tu ne mislim samo na ružnu arhitekturu, već i na potpune spojeve nespojivog, na jednu estetsku bizarnost koja mi se nije svidela ali mi je bila zanimljiva.

Nisam kao na prethodnim putovanjima mogla da napravim jednu fotografiju a da mi je bila dovoljno dobra, kompaktna i da mi je funkcionisala kao celina. Onda sam napravila ove kolaže koje sam milion puta htela da obrišem. Tek nedavno sam shvatila da je fragmentarnost pravi način da se Berlin vidi i da je njegov značaj u detalju a ne u panoramskom prikazu, da je njegov duh skriven po izlozima, galerijama, grafitima, parkovima, terasama, trotoarima, vrhovima zgrada. Ako ga posmatrate kao celinu, on deluje kao opljačkan i ispreturan stan sa izvrnutim nameštajem i fiokama.

Pošto su železničke stanice moja omiljena mesta u svakom gradu ista je u Berlinu nepojmljivo moderna, sa desetak spratova. Osetila sam se uplašeno od savremenosti koja je u tehnološkom i organizacionom smislu mnogo drugačija od onoga što sam inače viđala na putovanjima.

Nastaviće se…

Sve fotografije sa putovanja: Ana Arp

Prva fotografija: Tamara Aleksić, Portret Ane Arp, Beograd, oktobar 2021.

 

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.