Ернест Бауер о Хелдерлину

Песништво – тако је на граници лудила објавио песник јединствених способности – то је у правом смислу речи пророчанство. Од светости ритма подигнут са земље диже се стих као орао према светлу и сунцу, „тако као што се дух уздиже из очаја у занос, где душа надкриљује све могућности језика и говора.

Овај Хелдерлинов покушај да нечему да израза, за шта готово недостају речи, ипак је важан за његово песничко дело јер је у тим речима читав његов програм, а и естетско схватање. Стваралац-уметник патетичан је као Шилер, кога је увек сматрао својим учитељем, и чији су списи – нарочито О наивном и сентименталном песништву – били за њега у првом реду меродавни. Над младим Хелдерлином стоји као заштитни знак Шилерова класика која својом снагом делује све до последњих изданака романтике. Већ у јуну 1797. Шилер пише Гетеу о Хелдерлину:

Морам вам признати да сам у овим песмама нашао много од своје властите природе, и није први пут да ме је овај песник подсетио на мене самога. Њему је својствена јака субјективност коју спаја са филозофским духом и дубоким поимањем. Његово је стање опасно јер није лако схватити овакве природе.

Шилер тада није имао појма колико је истине било у његовим речима и на како ће се трагичан начин његова предвиђања испунити. Шилер је 1795. објавио део Хипериона у свом часопису Талија а код издавача се трудио да омогући издавање целокупног Хелдерлиновог романа. Том приликом поновио је да код Хелдерлина има „много генијалног“, те да се не може сматрати да му мањка дара како би успео у књижевном свету. Шилер се надао да ће на развитак тог младог песника он и даље вршити јак утицај. Занимљиво је пратити даља размишљања о Хелдерлину, о коме поново пише Гетеу:

Хтео бих знати да ли ће људи као Новалис и Хелдерлин бити увек и под свим условима тако субјективистички настројени, тако пуни осећаја, да ли је томе узрок нешто примитивно у њима, или је то само мањак естетске хране и деловања споља? Можда је и искуство света у коме живе против идеалистичких нагона у њиховој души произвела ово злокобно деловање.

Шилеру је било стало да и својим примером делује на успешан развитак њему драгог песника. Једном му је саветовао да се клони филозофских садржаја. Свој савет изразио је у речима:

У бесплодном рвању са филозофским темама губи се обично најбоља снага. Останите ближе свету који можете разабирати те ћете тако мање доћи у опасност да изгубите трезвност опажања у своме одушевљењу, а и избећи ћете усиљене изразе. Као немачки песник хтео бих вас упозорити и да се клоните наших наслеђених грешака, превелике опширности, која својом бескрајном изведбом у бујици стихова потапа и најсретније мисли.

Гете, пак, са своје стране, не показује превише занимања за младог песника, и осим једног доста неважног састанка није до нас дошао ниједан спомен на њихове односе. Хелдерлин показује у много својих сачуваних изјава безгранично поверење и поштовање према Шилеровом песничком дару, као и уопште према представницима немачке класике. Он каже:

Пред вама се осећам као крхка биљка. Сунце је за њу тако јако да се она у подне мора покривати.

Но, било би погрешно мислити да је Шилеров утицај једини и пресудан у Хелдерлиновом делу, јер је и њему као и свим немачким романтичарима заједнички интерес поштовање према Фихтеовој личности, будући да је само тај „Бонапарта филозофије“ био у стању да разузданост чувства младог романтичног поколења обузда хладним и оштрим Кантовим мислима.

Последњи смисао човека био би да све оно што је неразборито подвргне свом разбору и свом посебном закону; али тај последњи циљ је недостижан и мора такав остати, уколико човек неће да престане да буде човек и постане Бог. Зато се прави циљ човека састоји у томе да се овом стању у вечности све више настоји приближити.

Хелдерлин, уз Новалиса, Шлегела, Тика и Брентана, слави Фихтеа, а у Јени, где је имао прилике да слуша славног професора, долази до спознаје да нема филозофије која би његовом песништву више одговарала од ове. Одсјај тог схватања показује Хелдерлин касније када у Хипериону спомиње „огромно и необуздано стремљење да будемо све које као титанска снага из Етне продире према светлу дана из дубине наше бити“.

Нема сумње да су на младог Хелдерлина исто тако деловали Осиан и Клопшток. Први од њих као песник рата и бојева и други који је настојао опевати све кругове неба, до серафимских висина. Од обојице је много тога научио у погледу стила, а свакако се његов особит смисао за оде и химне може сводити на то. Уз то долази и велики смисао за пантеизам, с којим се Хелдерлин сусрео на више страна.

То води до оних мисли које су за њега најзначајније, а то је смисао и тежња за Грчком. Из северних магли немачких земаља јавља се несавладива чежња за топлим сунцем и плавим морем далеких грчких обала. У једном одломку из младих дана изражава се жеља за „бољим“ светом, за Алкејом и Анакреонтом, те би се поднеле све муке да се једном може живети у Маратону. У Хипериону је оличио сву своју чежњу и тежњу за Хеладом. Хиперион је у том смислу, наравно, песник сам. Као што се његов главни јунак не може снаћи у „хладном свету“ Немачке, те се жали свом пријатељу Белармину, тако и сам песник тежи југу.

У Емпедоклу се сасвим изгубио у модрини грчког неба. У познатим стиховима које је ставио на почетку

Живот тражиш, а продире и сјаји
Божанска ватра дубоко из земље к теби,

И ти језивој тежњи
Бацаш се доле у пламен Етне

означио је већ све оно што је хтео казати митом о филозофу из Агриђента који је после проширио у неку фантастичну драму с реторичким значајем. Сва лица у тој драми замишљена су као у класичним трагедијама и значе у исти мах песников бег из њему страног северног света. Значај је драме, а ту се налази много личног песниковог удеса, да развитком радње постаје све самотнији и да га временом сви напуштају.

Роман Хиперион приказује развитак човека од крајње духовне једноставности сво до највећег образовања, и то посредством писама које главни јунак пише пријатељу. И ту је радња пребачена у Грчку, тачније у грчке колоније у Малој Азији, у Смирну одакле се Хиперион по први пут јавља.

У мом животу није више било ни сна ни јаве. Све је билосамо једна велика сања о њој, блажена и болна, борба између бојазни и наде.

каже у једном од својих писама јунак романа. У Хипериону се јавља чежња свих романтика да посети она места која је Хомер спомињао. Његова љубавница одговара га од тога јер узалуд тражи мир изван себе самога. Свет му постаје све лепши али уједно и загонетнији:

Ми сами не значимо ништа; оно што тражимо, то је све!

Роман је настајао од 1797. до 1799. Радња започиње путовањем јунака до Смирне. На том путу сусреће пријатеља који га прати све до Ијоса. Тамо се растају због немогућности потпуног разумевања. Хиперион онда живи на Саламини и сваког дана гледа према Атици. Многи призори у роману који описују сусрет Хипериона и Диотиме стилизовани су призори љубави самог песника са Сизет Гонтар, женом која је у његовом животу одиграла судбоносну улогу, и коју је као „Диотиму“ опевао у безброј својих песама. Љубавници се растају после путовања у Атину, где су посећивали античке рушевине, а тај растанак је коначан. Хиперион тражи смрт у поморском боју али се рањен пробуди на Паросу. Диотима му том приликом пише:

Била сам скоро уверена да ти не могу бити све на овоме свету. Неизмерна немоћ твојих савременика лишила те је живота. Коме је једном као теби читава душа била увређена тај не налази више смирења у појединачној радости, а ко је једном попут тебе осетио досадно ништавило, развесељава се само у највишим сферама духа. Ко је смрт осетио као ти, опоравља се само међу боговима.

Хиперион, коначно, наставља да лута, не осећа се нигде код куће, душа Диотиме је непрестано уз њега, и тиме се завршава овај лирски роман.

Не треба посебно помињати да се из Хипериона и Емпедокла најбоље може назрети загонетна, растрзана али уједно дубоко уметничка и пуна естетике Хелдерлинова душа. Ипак, профил његовог дела не би био потпун када се не би размотрио и тај сиромашан и у сваком погледу трагичан живот који га је брзо довео до оне границе где се лепота губи у ноћи.

Његова младост у Лауфену и Маулборну, све уз идиличну реку Некар, чудновата је мешавина између старих самостнских зидина, швабске природе, латинштине и католицизма, те паганског грчког света, за који он већ тада показује интерес. Да би био што ближе свом учитељу Шилеру, преселио се у Јену где је радио као учитељ најстаријем сину госпође Шарлоте ван Калб. Тамо се бави основом да напише драму о Сократовој смрти по класичним начелима, а Шилера посећује када му се за то укаже прилика. Једном се тамо налазио неки странац који је листао Талију, баш на страницама где је био одштампан Хиперион. После је о томе сам Хелдерлин изјавио:

Осећао сам да сам сав поцрвенео али да сам онда знао што сада знам вероватно бих пребледео. Странац ме је упитао за госпођу ван Колб али ја ништа нисам слутио. Касније сам  у професорском клубу сазнао да је то Гете био код Шилера.

Гете је касније изјавио да Хелдерлин изгледа „потиштено и болешљиво“. То није било ни чудо јер се на своју младост често жалио, особито услед помањкања слободе у самостану.

Пролеће које је провео са Синклером, својим пријатељем, у долини реке Зале, дало му је својом лепотом порива за даљи живот и рад а боравак у кућици с вртом изнад Јене погодовао је особито његовом надахнућу, тако да је тада био пун основа за своја будућа дела. Но, када се вратио кући у Ниртинген, писао је Шилеру као да је неки прогнаник:

Зебем и кочим се од зиме која ме окружује. Као што небо нада мном својом оловном тежином притиска, тако се осећам сасвим окамењен.

Доласком у банкарску породицу Гонтар, где је упознао Сизету, своју Диотиму, све се опет променило на боље. Од тада његов живот стоји сасвим под утицајем те жене. Гонтарови су за њега „врло добри и према приликама збиља ретки људи“, али у неком писму пријатељу открива шта се заправо догодило у његовој души:

Постоји једно биће на овом свету око кога би моје мисли могле кружити хиљадама година. Колико је школско читаво наше схватање и поимање када се нађе насупрот живој природи. Љупкост и достојанство и мир и живот и дух и осећајност; све се то налази блажено сједињено у њеном бићу.

Иако се Хегел трудио да пријатељу прибави неко друго радно место, Хелдерлину је било немогуће да остави ову кућу, „којој није могао вратити ни десети део онога што му је она пружила“. Диотима га све вше очарава:

Лепа је као анђео. Њено продуховљено и небески љупко лице! У тој слици неизмерно је богата ова иначе тако скромна и тиха душа. Достојанство и дражест, весеље и озбиљност, слатка игра и дубока жалост, животна радост и високи ум, све је то у њој на непојмљив начин сједињено!

Такво стање наравно крај колеричног банкара Гонтара, који је већ у детињству због своје срџбе изгубио лево око, није могло дуго потрајати. Растанак је неминован.  Неколико комадића папира, печатни восак, комадић старог, тврдог хлеба, све су то реликвије које песник помно чува на свом столу као успомену на своју љубав. К томе долазе животне и пословне неприлике, чак му ни Шилер више не одговара на писма.

Године 1801. долази до поновног обрта. Одлази код немачког конзула у Бордо где је требало да ради као кућни учитељ. Дугачак и напоран пут био му је непријатан, ишао је преко Стразбура и Лиона, „преко оних ужасних висина Оверња у снегу и леду, у бури и пустоши, кад сам с набитим самокресом у хладним ноћима спавао у грубим постељама.“ У Бордоу га је дочекало топло пролеће и јужно плаво небо. Овде није доживео сретне дане већ, напротив, последњи чин своје трагедије. Већ је у јуну из непознатих разлога нестао и пешице пошао све до северне границе Француске. У неком дворцу код Блоа лутао је по отвореном перивоју и клечао пред античким киповима молећи им се, а коначно је остао код неког водоскока. Тамо су га пронашли чувари и хтели га отерати али га је власник оближњег замка задржао. Ту је спавао све до вечери а затим је за столом постао опет разговорљив и фантастично расправљао о генију, песништву и бесмртности. Свог се имена није могао сетити. Ноћу је напао лакеја, умотан у бели чаршаф и са сабљом у руци, а ујутру је побегао даље.

Изненада се појавио у Штутгарту, „блед као смрт, страховито мршав, са шупљим, дивљим очима, дугом косом и брадом, обучен попут просјака.“ У кући своје мајке истерао је све укућане пред варата. У једном писму из тога периода пише о Француској:

Снажни елементи, ватра небеска и мир људи, њихов живот у природи, задовољство и чедност увек би ме ганули, и као што се говори о јунацима, могао бих можда рећи да сам се дружио са Аполоном.

Мисли у том писму бивају све замршеније и песник се грчевито труди да их сакупи и среди. Још је у стању да изврши песнички превод Софоклових драма Едип и Антигона који су штампани 1804. Пријатељи му проналазе посао библиотекара али он и даље пропада и запушта свој изглед толико да свако дружење са њим постаје немогуће. У пролеће је потребно да се подвргне нези па је из тог времена сачуван лекарски налаз према коме „његово лудило прелази у бесомучност и говор, који је час немачки, па грчки или латински, једноставно се он више не може разумети.“

Конац овог жалосног живота одиграва се на уској позорници старог торња у Тибингену на Некару где Хелдерлин живи код столара Цимера. Посетиоце ословљава са „Ваше Височанство“, али крај тога му ипак успевају песме, чији елегични угођај гане:

Угодности овог света сам уживао
Младости радост је, како дуго, како дуго прошла

Април и мај и јун су далеко
Ништа више не значим, не живи ми се више.

Дирљиво је да ни Диотиму није заборавио, те јој још увек пише:

Ако из даљине, сад кад смо растављени
Имаш још сећања на мене, прошлости,
О судиониче мојих боли.

Мало после ове алкејске строфе умро је 7. јула 1843. Немачки крајолик, који је волео као прави романтичар, није можда нико у његовом времену тако успео опевати асоцијацијом слика и симболизмом као што је то учинио тај претеча модерног песништва. О Хајделбергу има пуно песама, готово сви романтици окушали су своју снагу на том садржају, јер природа ту као на мало места изазива лирски угођај, чак је и Гетеа повукла да јој посвети неке песме, али ниједна слика није успела као Хелдерлинова:

Али тешко у долину се нагиње гигантски
Судбини познати тврди град, све до дола
Растрзан невременом;
Њу вечно сунце пролива

Своје младо светло преко застареле
Дивовске слике наоколо зелени се жив
Бршљан, пријазне шуме
Шуме уз град у долину.

Грмље цвало је низ дол, где у радосном долу
Наслоњене уз брежуљке или савите уз обалу
Твоје живе улице
Под мирисним вртовима мирују.

Ако оваква места значе пуноћу његовог песништва, у другима се губи тај сјај, дивинација се раствара у елементе. Асоцијације иду даље, као чист облик надахнућа, а стихови настају сами и онда када је снага духа потамнела. Реминисценције на Француску одјекују у души полуделог песника:

Али у двору
Расте дрво смокве
На свечане дане
Иду тамо смеђе жене
На свилену тлу
У мартовско доба
Када је дан једнак ноћи
И на полаким путељцима
Тежак од златних снова
Успављујући лахор долази

Није случајно што су Хелдерлина упоређивали са Ничеом. Још док је био деветнаестогодишњи гимназијалац Ниче је највише волео од свих романтика онога који је највише имао смисла за Грчку. Музикалан стил Заратустре подсећа на стил Хипериона. Свој трагичан конац слутила су оба песника у истој мери. И Ниче се осећа страним у својој домовини. Обојица су у отвореном сукобу са својим столећем и са светом који их окружује. Нашег песника Ниче је назвао „Гласник императива с оне стране света“, а свакако је то исто и сам осећао стотину година унапред.

А ипак је тај свет имао много смисла за Хелдерлина. Хвали га још 1799. Шлегел, а кад је његов дух већ био сатрт, Тик и Брентано. Бетина фон Арним посветила му је следеће речи:

Ово светиште боли, којим је био испуњен, носио је трновитим путем. Посвећена крв означава траг озлеђене душе, а јак као јунак пренео га је у један други, тајнији свет.

Извор: Хрватска ревија, година XVII, број 7.

Слика: Одион Редон, 1876.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.