Шта је Тони Морисон подразумевала под појмом „White Gaze“?

Америчка књижевница Тони Морисон писала је изузетне романе са снажном политичком конотацијом.

Унутар америчког културног и политичког спектра током 19. и 20. века формирао се феномен који је она именовала и теоријски уобличила. Тај феномен је прерастао и у књижевни термин који по својим значењским импликацијама превазилази поље књижевности али се у њој одлично рефлектује. То је white gaze.

White gaze – бели поглед – један је од најчешћих појмова које је Тони Морисон употребљавала у многобројним разговорима и текстовима, изнова нам доказујући како није довољно писати одличну књижевност, већ је потребно – макар да би се добила Нобелова награда – исту и добро мислити.

White gaze нема никакве везе са начином на који бели људи виде црне људе. Напротив, сасвим је обрнуто. White gaze има везе са начином на који црни људи разумевају себе и своју књижевност, своје стваралаштво уопште, али увек – и у томе је главни проблем – у односу на беле људе. White gaze је термин који подразумева проблем који црни аутори имају у приступу своме стваралаштву. Тај проблем је срастао са њима, инхерентан је њиховм искуству толико да су га они често потпуно несвесни. Стога је тај проблем опаснији и разорнији.

Тони Морисон каже да овај лукав и самозаваравајући поступак не би приметила да – претходно – није била уредница у издавачкој кући Random House, посебно задужена за књижевност црних аутора у Сједињеним Државама. Она објашњава како су – безуспешно – многи писци покушавали да ју „преваре“ тако што су мислили да се кроз своје књиге и приче обраћају њој, а они су се, у ствари, обраћали некоме иза њеног рамена. Коме?

Она наводи један пример. Шездесетих година 20. века био је важан и актуелан слоган Black is Beautiful. Морисонова у том слогану, који су црнци смислили као део активизма и борбе за своја права, види инкорпориран осећај инфериорности који се не обраћа својим садржајем црним људима. Она објашњава да је беспотребно говорити Black is Beautiful јер „то сви знамо, ми црни људи знамо да смо лепи, наравно да смо лепи“, каже она. Црне жене знају да су лепе, црни мушкарци јесу лепи. Па, зашто онда то понављамо? Или, још је боље питање: коме то понављамо? „Мени сигурно не“, каже она. Коме, онда? – „Ономе иза мог рамена.“ А то је, увек, бели човек.

Various authors of color describe it as a voice in their heads that reminds them that their writing, characters, and plot choices are going to be judged by white readers, and that the reader or viewer, by default, is white.

Објашњавајући, оптужујући, доказујући, образлажући, представљајући, показујући, аутори су се, уместо мени, обраћали другима, у овом случају, белим људима, на више места истицала је књижевница. То је била и остала самоиницијативно усвојена цензура, понављање тачног исказа више пута, допринос бесмисленој таутологији, док би стваралаштво, мисао, језик, стагнирало. Оно није давало нове хероје, увиде, односе.

Морисонова је као пример white gazea наводила и назив романа Ралфа Елисона Невидљиви човек.

Она је питала: Невидљив за кога?

Црним људима црни, сиромашан и обесправљен човек није невидљив. Он је невидљив белим људима. Дакле, црни аутори, овога пута сами, успостављају ауторитет.

The little white man that sits on your shoulder and checks out everything you do or say. You sort of knock him off and you’re free.

Уочавање тог „обраћања преко рамена“ је изузетно важно и некада се уопште не мора односити на феномен white gazea. И савремени српски писци често гледају преко рамена свога читаоца па се, уместо мени, обраћају Историји, читаоцима у Немачкој или Хрватској, упорно оптужујући, доказујући, показујући, објашњавајући (што је у литератури синоним за инфантилизацију читаоца), „шлихтајући се“, док права литература трпи, не развија се, и замка је очигледна: ангажованост постаје симулакрум. Морисонова није волела када би је питали зашто у њеним романима нема белаца јер белце никад нико не пита зашто у њиховим романима нема црнаца. То питање се само поставља црним ауторима. Раса не сведочи ништа о особи, она само са собом носи терет историје и стереотипа, али о живом, појединачном бићу, које дише, воли, пати, смеје се, не казује апсолутно ништа.

Најзад, илузија је да је дефинисањем проблема сам проблем нестао. Први пример који бих ја издвојила је, рецимо, назив филма о оцу Серене и Венус Вилијамс који се зове King Richard. Њихов отац се зове Ричард. И наравно да је он краљ. Он је немерљиво допринео успеху својих ћерки пожртвовањем, охрабривањем. Али, када се филм о оцу црних тениских дива назове Краљ Ричард алузија на енглеске краљеве и њихову моћ је очигледна. Тада се аутоматски ствара осећај става „гледајте какве тек ми имамо краљеве!“. То је већ обраћање, то је већ white gaze. Други пример се тиче насловне стране септембарског издања америчког часописа Vogue за 2020. годину. Њу бих издвојила као пример како доминантно бела, „либерална“, богата Америка, чије је гласило меке моћи Vogue, употребљава црначки проблем у Сједињеним Државама, преокрећући га у сопствену, тржишну и политичку, корист, ретко се, при томе, обраћајући заиста оном делу црног становништва које се свакодневно суочава са различитим облицима расних, културних и економских неједнакости, проблема и неправди који ни приближно нису искорењени у тој земљи. Но, многи црни аутори, уметници и истински активисти на ту употребу, свесно или не, пристају. Део је фаустовског уговора, и зато је он тако демонски, не да потпишеш, то би било исувише лако, него да поверујеш.

Цитати: Википедија

Слике: Кери Џејмс Маршал (линк)

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.