Тони Морисон – Господар је рекао: „Ви сте ружни људи.“ Они су се међусобно загледали и видели да не постоји ништа што би пркосило тој тврдњи (одломак из романа „Најплавље око“)

Порекло овог романа лежи у разговору који сам водила са једном пријатељицом из разреда. Тек смо кренуле у основну школу. Рекла ми је да жели да има плаве очи. Покушала сам да је замислим са плавим очима и осетила огромну одбојност према њеном изгледу када би јој се жеља испунила. Туга у њеном гласу позивала је на саосећање и ја сам јој га одглумила. 

Њена жудња је подразумевала презир према сопственој раси. И двадесет година касније, ја сам се још увек питала како се тако нешто научи. Ко јој је то рекао? Ко ју је убедио да је боље да буде наказа него то што јесте? Ко је то њу погледао и помислио да је тако ускраћена, да је тако мали тег на теразијама лепоте? Мета овог романа су погледи који су је осудили на тај начин.

*

Погледавши их, човек би се запитао зашто су тако ружни; погледавши изблиза, не би успео да пронађе разлог. Потом би схватио да је то ствар убеђења, њиховог сопственог. Деловало је као да је неки тајновит, свезнајући господар свакоме од њих наложио да носи огртач ружноће, а они су га прихватили без питања. Господар је рекао: „Ви сте ружни људи.“ Они су се међусобно загледали и видели да не постоји ништа што би пркосило тој тврдњи; заправо су уочили да сваки билборд, сваки филм, сваки поглед подржава ту тврдњу. „Да“, рекли су му, „У праву сте“. И прихватили су ту ружноћу, пребацили је преко леђа као плашт и кренули са њом усвет. Свако се појединачно сналазио са њом најбоље што је умео.

*

На њој је искаљивао целокупан опус своје неартикулисане јарости и побачених чежњи. Мрзећи њу, могао је да заборави на себе. Док је још био младић, Чолија су у некаквом жбуњу изненадила два белца док је он по први пут измамљивао сексуално задовољство од једне мале сеоске цуре. Мушкарци су уперили сном светлости право у његова леђа. Он се зауставио, као скамењен. Они су се кикотали. Светлосни сноп није мрдао. „Хајде“, рекли су му. „Хајде, заврши шта си почео. И, црњо, пази нека буде добро.“ Светлост је остала ту где је била. Из неког разлога Чоли није мрзео белце; мрзео је, чак и презирао, девојку.

*

Опколили су је као огрлица од полудрагог камења. Плаховити од мириса сопственог мошуса, усхићени од моћи коју лако пружа бројчана надмоћ, они су је весело шиканирали.

„Цр-на, нај-цр-ња. Твојћаћаспавабезгаћа. Цр-на, нај-цр-ња…“

Импровизовали су стихове помоћу две увреде које су се тицале ствари на које жртва никако није могла да утиче: боје њене коже и претпоставке о ноћним навикама одраслог човека – дивљачки састављајући неповезиво. То што су и сами били црни, или што су и њихови очеви гајили сличне навике, није било важно. Њихов презир према сопственој боји коже је првој увреди давао на снази. Изгледало је као да су скупили своје олако стечено незнање, свој врсно научени аутошовинизам, своје минуциозно изграђено безнађе, и све их сабили у један пламени фишек ниподаштавања које је већ годинама горело у шупљинама њихових свести – охладило се – и просуло преко усана огорчења, прождирући све што му се нађе на путу. Плесали су језиви балет око своје жртве коју су, у своје име, били спремни да жртвују пламеној јами.

„Цр-на, нај-цр-ња. Твој ћаћа спа-ва без гаћа!“

Пекола је кружила по ивици обруча и плакала. Испустила је свеску и покрила лице рукама.

*

Кренула је у бисокоп. Тамо, у мраку, њене су се успомене обновиле и она се изнова предала свом некадашњем сањарењу. Уз идеал романтичне љубави, сада јој је представљен још један – идеал телесне лепоте. Две можда и најразорије идеје у историји људске мисли. Обе насталеу зависти, бујале у несигурности и свршиле се у разочарању. Изједначивши телесну лепоту са врлином, она је испразнила и спутала свој ум и накупила хрпу самопрезира. Заборавила је на пожуду и просту бригу. Почела је да посматра љубав као посесивно парење, а романсу као циљ духа. То ће јој постати извор из ког ће почети да црпи најдеструктивније емоције, обмањивање љубавника и потрагу за начином да се вољени зароби – ограничавање слободе у оба случаја.

Након тог образовог курса у биоскопу више никад није могла да погледа неко лице а да му не додели некакву категорију на скали апсолутне лепоте, а по критеријумима које је у потпуности упила са великог платна. Тамо су се напокон појавиле мрачне шуме, усамљени путеви, речне обале, нежни погледи пуни разумевања. Тамо су сакати постајали цели, слепи прогледавали, а хроми одбацивали своје штаке. Тамо је смрт била мртва и сваки је људски гест обавијен облаком музике. Тамо су се црно-беле слике спајале у величанствену целину – а све је то било пројектовано светлосним зраком који је пролазио изнад и долазио отпозади.

То беше једно просто задовољство, али тамо је научила све што има о љубави и све што има о мржњи.

Цитати: Тони Морисон, Најплавље око, превео Стефан Костадиновић, Дарма, Београд, 2019.

Фотографија: Абигејл Хејман, Црна девојчица, бела лутка, 1974.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.