Сваки белац може да ти узме цело биће и ради са њим шта хоће. Не само да те тлачи, убије или осакати већ да те упрља. Да те испрља толико да сам себе замрзиш

Бејби Сагс је целог живота гледала како и мушкарце и жене премештају као фигуре. Свако кога је знала, а камоли волела, ако није побегао или био обешен, био је изнајмљен, купљен или откупљен, остављен са стране, дат као аванс, добијен на коцки, украден или отет. Осморо деце добила је са шест различитих мушкараца. Оно што је називала гадошћу живота заправо је био шок од спознаје да су сад и њена деца била фигуре. Халија је успела најдуже да задржи. Двадесет година. Читав један живот. А то јој је без сумње дозвољено као искупљење што су јој две ћерке, које су још имале млечне зубе, продате а да се није ни поздравила са њима. Као искупљење за то што је четири месеца спавала са надгледником да би задржала треће дете, сина. Њега су наредног пролећа трампили за дрва, а она је затруднела са човеком који јој је обећао да јој неће продати сина, а ипак јесте. То дете није могла да воли, а осталу децу није желела да воли. „Бог узима шта хоће“, казала је. И Бог јој је узимао и узимао, а онда јој је дао Халија, који јој је даривао слободу онда кад она ништа није значила. Сета је имала невероватну срећу да шест година буде удата за тог сина који је „стварно нешто“ и с њим добије сву децу коју је имала. Тај је благослов узела здраво за готово, као да је Слатки дом био оно што му име каже. Као да је прегршт мирте заденуте у дршку пегле наслоњене на кухињска врата белкиње довољно да та кухиња буде њена. Као да гранчица нане у устима може да промени и сам дах а не само да му улепша мирис. Веће будале од ње није било.

*

Твоја жена ти никад није намештала косу?, било је питање упућено Сети.

Моја жена? Мислиш моја мајка? Ако и јесте, не сећам се. Видела сам је само неколико пута у пољу и једном кад је брала индиго. Ујутру, кад сам се пробудила, она би већ била у пољу. Ако је била јарка месечина, радили су и ноћу. Недељом је спавала ко клада. Сигурно ме је дојила две-три недеље. А онда се вратила у пиринчана поља. Мене је дојила жена којој је то био посао. Да ти одговорим – није. Никад ми није сређивала косу нити било шта. Већину ноћи није ни спавала у истој колиби са мном. Предалеко је ваљда била од поља. Ипак, једно јесте урадила. Узела ме је у наручје и однела иза сушнице. Тамо је разгнула хаљину и подигла дојку и показала ми нешто испод ње. На кожи на самом ребру имала је жиг – кружић и крстић. Казала ми је: „Ово ти је мати, ово“, и показала прстом. „Само ја још имам овај жиг, остали су мртви. Ако ми се нешто деси и не можеш да ме препознаш по лицу, познаћеш ме по овом белегу.“ Како ме је уплашила! Размишљала сам само како је то важно што ми говори и како и ја треба нешто важно да јој кажем али нисам могла ничег да се сетим, па сам рекла оно што ми је било на памети: „А како ћеш ти препзнати мене? Како ћеш ме препознати? Обележи и ти мене“, казала сам. „Направи ми белег.“

И је ли?, упита ју Денвер.

Лупила ми је шамар.

Што?

Нисам то тад разумела док и сама нисам била жигосана.

Шта се с њом десило?

Обесили су је. Кад су је скинули с дрвета, нико више није могао да види има ли кружић или крстић али ја јесам гледала.

*

Година је 1874. а белци и даље дивљају. Читави градови скроз су очишћени од црнаца; у Кентакију је за само годину дана било осамдесет и седам линчовања; четири црначке школе спаљене су до темеља; одрасле мушкарце шибали су као децу; црне жене групно силоване; имовина се одузима, вратови ломе. Осећао се мирис коже и крви. Кожа је била једно али људска крв кувана на ломачи нешто сасвим друго. Смрад је смрдео. Смрдео је са страница Северне звезде, избијао из уста сведока, урезао се у завијена слова уручених писама. Потанко описан у документима и петицијама препуних пошто и с обзиром на и поднетих било ком правном телу које је хтело да чита. Смрдео је.

*

Како препознати белце, како да препознаш какви су? Нана јој је рекла да се од њих не можеш одбранити – могу да ти се пришуњају кад хоће, предомишљају се сваки час, а чак и онда када мисле да се лепо опходе, то није ни близу онога како се прави људи понашају.

Избавили су ме из затвора, Сета је једном рекла Бејби Сагс.

Али они су те тамо и сместили, узвратила јој је ова.

Пребацили су те преко реке.

Преколеђа мог сина.

Дали су ти ову кућу.

Нико мени ништа није дао.

Мени су дали посао.

Не, већ је он набавио куварицу за белце, цуро.

О, неки од њих су добри према нама.

А то је сваки пут изненађење, зар не?

Ниси пре тако говорила.

Не прегањај се са мном. Више је нас које су подавили него што је њих од настанка света живело. Положи мач. Ово није битка; потучени смо до ногу.

Присећајући се тих разговора и бабиних последњих речи, Денвер је стајала на трему и није могла да се помакне. Сврбело ју је у грлу, срце јој је бубњало. А онда се Бејби Сагс гласно насмејала: „Хоћеш да кажеш да ти никад нисам причала о Каролини? О твом тати? Не сећаш се уопште што ја овако ходам ни какве су ти мајци биле ноге, а да не помињем леђа? Никад ти то нисам испричала? Зато не смеш да сиђеш низ степенице? О, Боже!

Али рекла си да нема одбране.

И нема.

Па шта онда да радим?

Имај то на уму и изађи у двориште. Хајде.

*

Сваки белац може да ти узме цело биће и ради са њим шта хоће. Не само да те тлачи, убије или осакати већ да те упрља. Да те испрља толико да сам себе замрзиш. Да те испрља толико да заборавиш ко си био и не можеш никад више да се сетиш. И мада су она и други то преживели и опоравили се, никад неће дозвoлити да се то деси њеној деци. Јер најбоље од ње била су њена деца. Белци могу слободно њу да упрљају али не и оно што је најбоље од ње, оно предивно, чаробно – једино што је остало чисто. Неће она сањати оне несносне снове о томе је ли труп без главе и ногу са знаком на њему њен муж или Пол А; је ли и њена ћерка међу ученицама школе за обојене, живим спаљеним у ватри коју су подметнуле патиоте; хоће ли група белаца силовати њену ћерку, опоганити јој бутине и бацити је с кола. Она може да се курва у дворишту кланице али не и њена ћерка. И нико, нико жив на овом свету неће наводити карактеристике њене ћерке на страници са животињским одликама. Не, о, не. Можда је Бејби Сагс могла да брине због тога, да живи са том могућношћу; али Сета је то одбила – а и даље је одбијала.

Денвер је слушала мајку како из столице у ћошку говори то и још много тога, покушавајући да убеди Вољену, једну једину особу за коју је сматрала да мора да је убеди, да је оно што је учинила право јер је било подстакнуто искреном љубављу.

Вољена ју је само гледала, неизбораних дебелих ногу подигнутих на столицу пред оном на којој је седела, глатких руку положених на стомак. Ништа није схватала сем да је Сета жена која јој је узела лице, оставила је да чучи на мрачном, мрачном месту и заборавила да јој се насмеши.

 

*

Денвер пође, али пре него што је изашла, на полици је, крај споредних врата, угледала уста малог црнца пуна новца. Глава му је била неприродно забачена, много више него што би то нормално могло, руке су му биле завучене у џепове. На лицу су му се, сем разјапљених црвених уста, виделе још само избуљене очи, испупчене као два месеца. Коса му је била направљена од размакнутих чиода. И био је на коленима. У устима широким као здела стајали су новчићи, намењени за плаћање испоруке или какве друге ситне услуге, али ту су могли да држе дугмад или игле. На постољу на коме је клечао, писало је: „Слуга покоран“.

Извор: Тони Морисон, Вољена, превела Дијана Радиновић, Лагуна, Београд, 2013.

Слике: Kwesi Botchway, 2020. (Gallery 1957)

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.