Ти? Ти ћеш убијати људе? – Не људе. Белце

Претпостављам да знаш да белци повремено убијају црнце, и да већина тад врти главом и каже: „Ех, ех, срамота и грехота..“ Ја не могу да цокћем и да говорим: „Ех, ех, ех.“ Ја морам нешто да предузмем. А једино преостаје да се успостави равнотежа; да се све одржи на равној нози. Сваки мушкарац, свака жена, свако дете живе још кроз пет до седам нараштаја потомака док их не истисне нова крв. Дакле, свака смрт је смрт пет до седам нараштаја. Не можеш их спречити да нас убијају, да покушавају да нас се ратосиљају. А сваки пут кад успеју, они се ратосиљају пет до седам нараштаја. Ја припомажем да бројеви остану изједначени.

Постоји једно друштво. Оно је састављено од шачице мушкараца који су вољни да се упуте у одређене опасности. Они ништа не иницирају; чак не бирају. Равнодушни су као киша. Али кад белци убијају црначко дете, црначку жену, мушкарца, и ништа се не предузме по њиховом закону и на њиховим судовима, тад ово друштво насумично бира сличну жртву и смакнуће је на сличан начин ако је то могуће. Уколико је црнац обешен, они је вешају; уколико је црнац спаљен, они је спаљују; ако је црнкиња силована и убијена, они ће је силовати и убити.

Ти? Ти ћеш убијати људе?

Не људе. Белце.

Али зашто?

Управо сам ти рекао. Да се задржи однос са истином.

А шта ако се не би то радило?

Онда је свет један зверињак и ја у њему не могу живети.

Што просто не ловите оне који су починили убиство? Зашто убијати невине људе? Зашто не само оне који су то урадили?

Небитно је које то урадио. То је могао да учини свако, баш свако од њих. Зато се просто и узима било ко од њих. Нема невиних белаца јер сваки је потенцијални црноубица, ако већ није прави. Ти мислиш да је Хитлер њих изненадио? Због тога што су ишли у рат, ти мислиш да су га сматрали чудовиштем? Хитлер је најприроднији белац на овом свету. Убијао је Јевреје и Цигане зато што није имао нас. Уочаваш ли клановце саблажњене њиме?

Али људи који линчују неког и одсецају му јаја – они су луди. Луди.

Сваки пут кад неко уради тако нешто једноме од нас, кажу како су то урадили луди људи. То је као кад би рекли да су били пијани. Што ти никад ниси толико пијан или неук да некоме ископаш очи и одсечеш муда? Што ниси толико луд? Како то да црнци, ти најлуђи, најнеукији људи у Америци, никад нису толико луди и неуки? Не. Белци су неприродни. Неприродни су као раса. А потребна је велика снага воље да се надјача неприродан непријатељ.

 

А шта ћемо са оним добрима? Поједини белци жртвују се за црнце. Истински се жртвују.

То само значи да имају једног или двојицу природних. Али ни они нису у стању да зауставе убијање. Бесне, али тиме оно не престаје. Можда ће и сами доживети непријатности, али убијање траје и траје.

Нема их само један или двојица. Има их много.

Ма није ваљда? Ако би се Кенеди напио па се досађивао, можда би се придружио дружини линчера чисто провода ради. Под таквим условима његова неприродност испливала би на површину. А ја знам да се не бих придружио линчу па да сам не знам колико пијан или да ми је досадно, и знам да не би ни ти, нити иједан црнац ког познајем или за ког сам чуо. Никад. У било ком свету, у било ком трену, само да устанеш и потражиш неког белог ког ћеш искасапити. Али они то могу. И то чак не чине ради зараде, због које раде већину ствари. Они то чине ради забаве. У одређеним условима сви они би то урадили. А ми у истим тим условима не бисмо. Дакле, није важно што неки то нису урадили. Знају да су неприродни. Њихови писци и уметници то већ годинама говоре. Говоре им да су неприродни, да су се изопачили. Називају то трагедијом. У филмовима то називају авантуром. А посреди је само изопаченост коју покушавају да представе као узвишену, природну. Али она то није. Болест од које болују почива у њиховој крви, у структури њихових хромозома.

Претпостављам да можеш то да докажеш?

Не.

Зар не би требало да будеш у могућности да то докажеш пре него што предузмеш акцију против нечег сличног?

Да ли они ишта научно доказују пре него што убију нас? Не. Прво нас убију, па онда покушавају да нађу научни доказ о томе зашто је требало да умремо.

Чекај мало. Ако су толико рђави, толико неприродни као што кажеш, зашто онда желиш да будеш као они? Зар не желиш да будеш бољи?

Ја и јесам бољи.

Али радиш оно што раде најгори међу њима.

Јесте, али ја се водим разумом.

Како?

Ја се, као прво, не забављам; као друго, не покушавам да стекнем моћ, ни пажњу јавности, ни новац, ни земљу; као треће, ни сам ни на кога љут.
Ниси љут? Немогуће!

И те како је могуће. Мрзим то што радим. Плашим се. Тешко је то радити кад ниси ни љут, ни пијан, ни урађен, нити си и због чега лично киван на ту особу.

Ја не увиђам чиме ће то помоћи.

Рекао сам ти. Бројеви. Равнотежа. Однос. И тле, земља.

Не разумем.

Ово тле је натопљено црначком крвљу. А пре нас га је натапала индијанска крв. Њих ништа не може да излечи.

Сви желе живот црнца. Сви. Белци желе да будемо мртви или нечујни. Белкиње – исто. Оне хоће од нас, знаш већ, да будемо  „универзални“, „хумани“, без „расне свести“. Питоми, осим у кревету. У кревету им се допада наш мали расни повез око бедара. Али изван кревета желе од нас да будемо индивидуалци. Кажеш им: „Али они су ми линчовали тату“, а оне ти кажу, „Јесте, али ти си бољи човек од тих линчера, дакле, заборави на то.“ А црнкиње, оне би хтеле читаво твоје биће. Љубав, тако то оне називају, и разумевање. „Зашто ме не разумеш?“ А тиме хоће да кажу: да ниси случајно волео било шта друго на овом свету осим мене. Кажу: „Буди одговоран“, а заправо мисле: да ниси пошао некуд куд нећу и ја. Покушаш ли да се попнеш на Монт Еверест, увезаће ти конопце у чвор. Реци им да желиш на дно мора – само да вирнеш – сакриће ти боцу са кисеоником. Одереш плућа дуавјући у трубу, а оне желе сав твој преостали дах да би чуле колико их волиш. Оне хоће целокупну твоју пажњу. Одважи се на неки ризик а оне ће ти рећи да си неозбиљан. Да их не волиш. Чак ти неће дати да ризикујеш сопствени живот, брате, рођени живот – сем кад се тиче њих. Не смеш ни да умреш ако се то њих не тиче. Чему служи човеку живот ако не сме бирати чак ни за шта ће умрети.

Нико не може да бира за шта ће умрети.

Да, може, а ако не може, онда може да се потруди.

Звучиш огорчено. Ако се тако осећаш, зашто онда играш ту своју игру са бројевима? Да одржиш расни однос на истом. Сваки пут кад те питам зашто то радиш, ти причаш о љубави. О љубави према црнцима. А сад говориш…

То и јесте из љубави. Због чега другог ако није из љубави? Зар не могу волети оно што критикујем?

Али ако се не рачуна боја коже, ја не видим разлику између онога што од нас хоће белкиње и онога што хоће црнкиње. Ти кажеш да све оне желе наш живот. Дакле, ако су силовали и убили црнкињу, зашто онда силују и убијају белкињу? Што би их уопште било брига за црнкињу?

Гитара нахери главу и искоса погледа Млекаџију. Ноздрве му малчице заиграше. Зато што је она моја.

Извор: Тони Морисон, Соломонова песма, превела Дубравка Срећковић Дивковић, Лагуна, Београд, 2013.

Слике: Kwesi Botchway, 2020. (Gallery 1957)

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.