Svaki belac može da ti uzme celo biće i radi sa njim šta hoće. Ne samo da te tlači, ubije ili osakati već da te uprlja. Da te isprlja toliko da sam sebe zamrziš

Bejbi Sags je celog života gledala kako i muškarce i žene premeštaju kao figure. Svako koga je znala, a kamoli volela, ako nije pobegao ili bio obešen, bio je iznajmljen, kupljen ili otkupljen, ostavljen sa strane, dat kao avans, dobijen na kocki, ukraden ili otet. Osmoro dece dobila je sa šest različitih muškaraca. Ono što je nazivala gadošću života zapravo je bio šok od spoznaje da su sad i njena deca bila figure. Halija je uspela najduže da zadrži. Dvadeset godina. Čitav jedan život. A to joj je bez sumnje dozvoljeno kao iskupljenje što su joj dve ćerke, koje su još imale mlečne zube, prodate a da se nije ni pozdravila sa njima. Kao iskupljenje za to što je četiri meseca spavala sa nadglednikom da bi zadržala treće dete, sina. Njega su narednog proleća trampili za drva, a ona je zatrudnela sa čovekom koji joj je obećao da joj neće prodati sina, a ipak jeste. To dete nije mogla da voli, a ostalu decu nije želela da voli. „Bog uzima šta hoće“, kazala je. I Bog joj je uzimao i uzimao, a onda joj je dao Halija, koji joj je darivao slobodu onda kad ona ništa nije značila. Seta je imala neverovatnu sreću da šest godina bude udata za tog sina koji je „stvarno nešto“ i s njim dobije svu decu koju je imala. Taj je blagoslov uzela zdravo za gotovo, kao da je Slatki dom bio ono što mu ime kaže. Kao da je pregršt mirte zadenute u dršku pegle naslonjene na kuhinjska vrata belkinje dovoljno da ta kuhinja bude njena. Kao da grančica nane u ustima može da promeni i sam dah a ne samo da mu ulepša miris. Veće budale od nje nije bilo.

*

Tvoja žena ti nikad nije nameštala kosu?, bilo je pitanje upućeno Seti.

Moja žena? Misliš moja majka? Ako i jeste, ne sećam se. Videla sam je samo nekoliko puta u polju i jednom kad je brala indigo. Ujutru, kad sam se probudila, ona bi već bila u polju. Ako je bila jarka mesečina, radili su i noću. Nedeljom je spavala ko klada. Sigurno me je dojila dve-tri nedelje. A onda se vratila u pirinčana polja. Mene je dojila žena kojoj je to bio posao. Da ti odgovorim – nije. Nikad mi nije sređivala kosu niti bilo šta. Većinu noći nije ni spavala u istoj kolibi sa mnom. Predaleko je valjda bila od polja. Ipak, jedno jeste uradila. Uzela me je u naručje i odnela iza sušnice. Tamo je razgnula haljinu i podigla dojku i pokazala mi nešto ispod nje. Na koži na samom rebru imala je žig – kružić i krstić. Kazala mi je: „Ovo ti je mati, ovo“, i pokazala prstom. „Samo ja još imam ovaj žig, ostali su mrtvi. Ako mi se nešto desi i ne možeš da me prepoznaš po licu, poznaćeš me po ovom belegu.“ Kako me je uplašila! Razmišljala sam samo kako je to važno što mi govori i kako i ja treba nešto važno da joj kažem ali nisam mogla ničeg da se setim, pa sam rekla ono što mi je bilo na pameti: „A kako ćeš ti prepznati mene? Kako ćeš me prepoznati? Obeleži i ti mene“, kazala sam. „Napravi mi beleg.“

I je li?, upita ju Denver.

Lupila mi je šamar.

Što?

Nisam to tad razumela dok i sama nisam bila žigosana.

Šta se s njom desilo?

Obesili su je. Kad su je skinuli s drveta, niko više nije mogao da vidi ima li kružić ili krstić ali ja jesam gledala.

*

Godina je 1874. a belci i dalje divljaju. Čitavi gradovi skroz su očišćeni od crnaca; u Kentakiju je za samo godinu dana bilo osamdeset i sedam linčovanja; četiri crnačke škole spaljene su do temelja; odrasle muškarce šibali su kao decu; crne žene grupno silovane; imovina se oduzima, vratovi lome. Osećao se miris kože i krvi. Koža je bila jedno ali ljudska krv kuvana na lomači nešto sasvim drugo. Smrad je smrdeo. Smrdeo je sa stranica Severne zvezde, izbijao iz usta svedoka, urezao se u zavijena slova uručenih pisama. Potanko opisan u dokumentima i peticijama prepunih pošto i s obzirom na i podnetih bilo kom pravnom telu koje je htelo da čita. Smrdeo je.

*

Kako prepoznati belce, kako da prepoznaš kakvi su? Nana joj je rekla da se od njih ne možeš odbraniti – mogu da ti se prišunjaju kad hoće, predomišljaju se svaki čas, a čak i onda kada misle da se lepo ophode, to nije ni blizu onoga kako se pravi ljudi ponašaju.

Izbavili su me iz zatvora, Seta je jednom rekla Bejbi Sags.

Ali oni su te tamo i smestili, uzvratila joj je ova.

Prebacili su te preko reke.

Prekoleđa mog sina.

Dali su ti ovu kuću.

Niko meni ništa nije dao.

Meni su dali posao.

Ne, već je on nabavio kuvaricu za belce, curo.

O, neki od njih su dobri prema nama.

A to je svaki put iznenađenje, zar ne?

Nisi pre tako govorila.

Ne preganjaj se sa mnom. Više je nas koje su podavili nego što je njih od nastanka sveta živelo. Položi mač. Ovo nije bitka; potučeni smo do nogu.

Prisećajući se tih razgovora i babinih poslednjih reči, Denver je stajala na tremu i nije mogla da se pomakne. Svrbelo ju je u grlu, srce joj je bubnjalo. A onda se Bejbi Sags glasno nasmejala: „Hoćeš da kažeš da ti nikad nisam pričala o Karolini? O tvom tati? Ne sećaš se uopšte što ja ovako hodam ni kakve su ti majci bile noge, a da ne pominjem leđa? Nikad ti to nisam ispričala? Zato ne smeš da siđeš niz stepenice? O, Bože!

Ali rekla si da nema odbrane.

I nema.

Pa šta onda da radim?

Imaj to na umu i izađi u dvorište. Hajde.

*

Svaki belac može da ti uzme celo biće i radi sa njim šta hoće. Ne samo da te tlači, ubije ili osakati već da te uprlja. Da te isprlja toliko da sam sebe zamrziš. Da te isprlja toliko da zaboraviš ko si bio i ne možeš nikad više da se setiš. I mada su ona i drugi to preživeli i oporavili se, nikad neće dozvoliti da se to desi njenoj deci. Jer najbolje od nje bila su njena deca. Belci mogu slobodno nju da uprljaju ali ne i ono što je najbolje od nje, ono predivno, čarobno – jedino što je ostalo čisto. Neće ona sanjati one nesnosne snove o tome je li trup bez glave i nogu sa znakom na njemu njen muž ili Pol A; je li i njena ćerka među učenicama škole za obojene, živim spaljenim u vatri koju su podmetnule patiote; hoće li grupa belaca silovati njenu ćerku, opoganiti joj butine i baciti je s kola. Ona može da se kurva u dvorištu klanice ali ne i njena ćerka. I niko, niko živ na ovom svetu neće navoditi karakteristike njene ćerke na stranici sa životinjskim odlikama. Ne, o, ne. Možda je Bejbi Sags mogla da brine zbog toga, da živi sa tom mogućnošću; ali Seta je to odbila – a i dalje je odbijala.

Denver je slušala majku kako iz stolice u ćošku govori to i još mnogo toga, pokušavajući da ubedi Voljenu, jednu jedinu osobu za koju je smatrala da mora da je ubedi, da je ono što je učinila pravo jer je bilo podstaknuto iskrenom ljubavlju.

Voljena ju je samo gledala, neizboranih debelih nogu podignutih na stolicu pred onom na kojoj je sedela, glatkih ruku položenih na stomak. Ništa nije shvatala sem da je Seta žena koja joj je uzela lice, ostavila je da čuči na mračnom, mračnom mestu i zaboravila da joj se nasmeši.

*

Denver pođe, ali pre nego što je izašla, na polici je, kraj sporednih vrata, ugledala usta malog crnca puna novca. Glava mu je bila neprirodno zabačena, mnogo više nego što bi to normalno moglo, ruke su mu bile zavučene u džepove. Na licu su mu se, sem razjapljenih crvenih usta, videle još samo izbuljene oči, ispupčene kao dva meseca. Kosa mu je bila napravljena od razmaknutih čioda. I bio je na kolenima. U ustima širokim kao zdela stajali su novčići, namenjeni za plaćanje isporuke ili kakve druge sitne usluge, ali tu su mogli da drže dugmad ili igle. Na postolju na kome je klečao, pisalo je: „Sluga pokoran“.

Izvor: Toni Morison, Voljena, prevela Dijana Radinović, Laguna, Beograd, 2013.

Slike: Kwesi Botchway, 2020. (Gallery 1957)

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.