Ti? Ti ćeš ubijati ljude? – Ne ljude. Belce

Pretpostavljam da znaš da belci povremeno ubijaju crnce, i da većina tad vrti glavom i kaže: „Eh, eh, sramota i grehota..“ Ja ne mogu da cokćem i da govorim: „Eh, eh, eh.“ Ja moram nešto da preduzmem. A jedino preostaje da se uspostavi ravnoteža; da se sve održi na ravnoj nozi. Svaki muškarac, svaka žena, svako dete žive još kroz pet do sedam naraštaja potomaka dok ih ne istisne nova krv. Dakle, svaka smrt je smrt pet do sedam naraštaja. Ne možeš ih sprečiti da nas ubijaju, da pokušavaju da nas se ratosiljaju. A svaki put kad uspeju, oni se ratosiljaju pet do sedam naraštaja. Ja pripomažem da brojevi ostanu izjednačeni.

Postoji jedno društvo. Ono je sastavljeno od šačice muškaraca koji su voljni da se upute u određene opasnosti. Oni ništa ne iniciraju; čak ne biraju. Ravnodušni su kao kiša. Ali kad belci ubijaju crnačko dete, crnačku ženu, muškarca, i ništa se ne preduzme po njihovom zakonu i na njihovim sudovima, tad ovo društvo nasumično bira sličnu žrtvu i smaknuće je na sličan način ako je to moguće. Ukoliko je crnac obešen, oni je vešaju; ukoliko je crnac spaljen, oni je spaljuju; ako je crnkinja silovana i ubijena, oni će je silovati i ubiti.

Ti? Ti ćeš ubijati ljude?

Ne ljude. Belce.

Ali zašto?

Upravo sam ti rekao. Da se zadrži odnos sa istinom.

A šta ako se ne bi to radilo?

Onda je svet jedan zverinjak i ja u njemu ne mogu živeti.

Što prosto ne lovite one koji su počinili ubistvo? Zašto ubijati nevine ljude? Zašto ne samo one koji su to uradili?

Nebitno je koje to uradio. To je mogao da učini svako, baš svako od njih. Zato se prosto i uzima bilo ko od njih. Nema nevinih belaca jer svaki je potencijalni crnoubica, ako već nije pravi. Ti misliš da je Hitler njih iznenadio? Zbog toga što su išli u rat, ti misliš da su ga smatrali čudovištem? Hitler je najprirodniji belac na ovom svetu. Ubijao je Jevreje i Cigane zato što nije imao nas. Uočavaš li klanovce sablažnjene njime?

Ali ljudi koji linčuju nekog i odsecaju mu jaja – oni su ludi. Ludi.

Svaki put kad neko uradi tako nešto jednome od nas, kažu kako su to uradili ludi ljudi. To je kao kad bi rekli da su bili pijani. Što ti nikad nisi toliko pijan ili neuk da nekome iskopaš oči i odsečeš muda? Što nisi toliko lud? Kako to da crnci, ti najluđi, najneukiji ljudi u Americi, nikad nisu toliko ludi i neuki? Ne. Belci su neprirodni. Neprirodni su kao rasa. A potrebna je velika snaga volje da se nadjača neprirodan neprijatelj.

A šta ćemo sa onim dobrima? Pojedini belci žrtvuju se za crnce. Istinski se žrtvuju.

To samo znači da imaju jednog ili dvojicu prirodnih. Ali ni oni nisu u stanju da zaustave ubijanje. Besne, ali time ono ne prestaje. Možda će i sami doživeti neprijatnosti, ali ubijanje traje i traje.

Nema ih samo jedan ili dvojica. Ima ih mnogo.

Ma nije valjda? Ako bi se Kenedi napio pa se dosađivao, možda bi se pridružio družini linčera čisto provoda radi. Pod takvim uslovima njegova neprirodnost isplivala bi na površinu. A ja znam da se ne bih pridružio linču pa da sam ne znam koliko pijan ili da mi je dosadno, i znam da ne bi ni ti, niti ijedan crnac kog poznajem ili za kog sam čuo. Nikad. U bilo kom svetu, u bilo kom trenu, samo da ustaneš i potražiš nekog belog kog ćeš iskasapiti. Ali oni to mogu. I to čak ne čine radi zarade, zbog koje rade većinu stvari. Oni to čine radi zabave. U određenim uslovima svi oni bi to uradili. A mi u istim tim uslovima ne bismo. Dakle, nije važno što neki to nisu uradili. Znaju da su neprirodni. Njihovi pisci i umetnici to već godinama govore. Govore im da su neprirodni, da su se izopačili. Nazivaju to tragedijom. U filmovima to nazivaju avanturom. A posredi je samo izopačenost koju pokušavaju da predstave kao uzvišenu, prirodnu. Ali ona to nije. Bolest od koje boluju počiva u njihovoj krvi, u strukturi njihovih hromozoma.

Pretpostavljam da možeš to da dokažeš?

Ne.

Zar ne bi trebalo da budeš u mogućnosti da to dokažeš pre nego što preduzmeš akciju protiv nečeg sličnog?

Da li oni išta naučno dokazuju pre nego što ubiju nas? Ne. Prvo nas ubiju, pa onda pokušavaju da nađu naučni dokaz o tome zašto je trebalo da umremo.

Čekaj malo. Ako su toliko rđavi, toliko neprirodni kao što kažeš, zašto onda želiš da budeš kao oni? Zar ne želiš da budeš bolji?

Ja i jesam bolji.

Ali radiš ono što rade najgori među njima.

Jeste, ali ja se vodim razumom.

Kako?

Ja se, kao prvo, ne zabavljam; kao drugo, ne pokušavam da steknem moć, ni pažnju javnosti, ni novac, ni zemlju; kao treće, ni sam ni na koga ljut.
Nisi ljut? Nemoguće!

I te kako je moguće. Mrzim to što radim. Plašim se. Teško je to raditi kad nisi ni ljut, ni pijan, ni urađen, niti si i zbog čega lično kivan na tu osobu.

Ja ne uviđam čime će to pomoći.

Rekao sam ti. Brojevi. Ravnoteža. Odnos. I tle, zemlja.

Ne razumem.

Ovo tle je natopljeno crnačkom krvlju. A pre nas ga je natapala indijanska krv. Njih ništa ne može da izleči.

Svi žele život crnca. Svi. Belci žele da budemo mrtvi ili nečujni. Belkinje – isto. One hoće od nas, znaš već, da budemo  „univerzalni“, „humani“, bez „rasne svesti“. Pitomi, osim u krevetu. U krevetu im se dopada naš mali rasni povez oko bedara. Ali izvan kreveta žele od nas da budemo individualci. Kažeš im: „Ali oni su mi linčovali tatu“, a one ti kažu, „Jeste, ali ti si bolji čovek od tih linčera, dakle, zaboravi na to.“ A crnkinje, one bi htele čitavo tvoje biće. Ljubav, tako to one nazivaju, i razumevanje. „Zašto me ne razumeš?“ A time hoće da kažu: da nisi slučajno voleo bilo šta drugo na ovom svetu osim mene. Kažu: „Budi odgovoran“, a zapravo misle: da nisi pošao nekud kud neću i ja. Pokušaš li da se popneš na Mont Everest, uvezaće ti konopce u čvor. Reci im da želiš na dno mora – samo da virneš – sakriće ti bocu sa kiseonikom. Odereš pluća duavjući u trubu, a one žele sav tvoj preostali dah da bi čule koliko ih voliš. One hoće celokupnu tvoju pažnju. Odvaži se na neki rizik a one će ti reći da si neozbiljan. Da ih ne voliš. Čak ti neće dati da rizikuješ sopstveni život, brate, rođeni život – sem kad se tiče njih. Ne smeš ni da umreš ako se to njih ne tiče. Čemu služi čoveku život ako ne sme birati čak ni za šta će umreti.

Niko ne može da bira za šta će umreti.

Da, može, a ako ne može, onda može da se potrudi.

Zvučiš ogorčeno. Ako se tako osećaš, zašto onda igraš tu svoju igru sa brojevima? Da održiš rasni odnos na istom. Svaki put kad te pitam zašto to radiš, ti pričaš o ljubavi. O ljubavi prema crncima. A sad govoriš…

To i jeste iz ljubavi. Zbog čega drugog ako nije iz ljubavi? Zar ne mogu voleti ono što kritikujem?

Ali ako se ne računa boja kože, ja ne vidim razliku između onoga što od nas hoće belkinje i onoga što hoće crnkinje. Ti kažeš da sve one žele naš život. Dakle, ako su silovali i ubili crnkinju, zašto onda siluju i ubijaju belkinju? Što bi ih uopšte bilo briga za crnkinju?

Gitara naheri glavu i iskosa pogleda Mlekadžiju. Nozdrve mu malčice zaigraše. Zato što je ona moja.

Izvor: Toni Morison, Solomonova pesma, prevela Dubravka Srećković Divković, Laguna, Beograd, 2013.

Slike: Kwesi Botchway, 2020. (Gallery 1957)

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.