Pogledavši ih, čovek bi se zapitao zašto su tako ružni; pogledavši izbliza, ne bi uspeo da pronađe razlog. Potom bi shvatio da je to stvar ubeđenja, njihovog sopstvenog. Delovalo je kao da je neki tajnovit, sveznajući gospodar svakome od njih naložio da nosi ogrtač ružnoće, a oni su ga prihvatili bez pitanja. Gospodar je rekao: „Vi ste ružni ljudi.“ Oni su se međusobno zagledali i videli da ne postoji ništa što bi prkosilo toj tvrdnji; zapravo su uočili da svaki bilbord, svaki film, svaki pogled podržava tu tvrdnju. „Da“, rekli su mu, „U pravu ste“. I prihvatili su tu ružnoću, prebacili je preko leđa kao plašt i krenuli sa njom usvet. Svako se pojedinačno snalazio sa njom najbolje što je umeo.
*
Na njoj je iskaljivao celokupan opus svoje neartikulisane jarosti i pobačenih čežnji. Mrzeći nju, mogao je da zaboravi na sebe. Dok je još bio mladić, Čolija su u nekakvom žbunju iznenadila dva belca dok je on po prvi put izmamljivao seksualno zadovoljstvo od jedne male seoske cure. Muškarci su uperili snom svetlosti pravo u njegova leđa. On se zaustavio, kao skamenjen. Oni su se kikotali. Svetlosni snop nije mrdao. „Hajde“, rekli su mu. „Hajde, završi šta si počeo. I, crnjo, pazi neka bude dobro.“ Svetlost je ostala tu gde je bila. Iz nekog razloga Čoli nije mrzeo belce; mrzeo je, čak i prezirao, devojku.
*
Opkolili su je kao ogrlica od poludragog kamenja. Plahoviti od mirisa sopstvenog mošusa, ushićeni od moći koju lako pruža brojčana nadmoć, oni su je veselo šikanirali.
„Cr-na, naj-cr-nja. Tvojćaćaspavabezgaća. Cr-na, naj-cr-nja“
Improvizovali su stihove pomoću dve uvrede koje su se ticale stvari na koje žrtva nikako nije mogla da utiče: boje njene kože i pretpostavke o noćnim navikama odraslog čoveka – divljački sastavljajući nepovezivo. To što su i sami bili crni, ili što su i njihovi očevi gajili slične navike, nije bilo važno. Njihov prezir prema sopstvenoj boji kože je prvoj uvredi davao na snazi. Izgledalo je kao da su skupili svoje olako stečeno neznanje, svoj vrsno naučeni autošovinizam, svoje minuciozno izgrađeno beznađe, i sve ih sabili u jedan plameni fišek nipodaštavanja koje je već godinama gorelo u šupljinama njihovih svesti – ohladilo se – i prosulo preko usana ogorčenja, proždirući sve što mu se nađe na putu. Plesali su jezivi balet oko svoje žrtve koju su, u svoje ime, bili spremni da žrtvuju plamenoj jami.
„Cr-na, naj-cr-nja. Tvoj ćaća spa-va bez gaća!“
Pekola je kružila po ivici obruča i plakala. Ispustila je svesku i pokrila lice rukama.
*
Krenula je u bisokop. Tamo, u mraku, njene su se uspomene obnovile i ona se iznova predala svom nekadašnjem sanjarenju. Uz ideal romantične ljubavi, sada joj je predstavljen još jedan – ideal telesne lepote. Dve možda i najrazorije ideje u istoriji ljudske misli. Obe nastaleu zavisti, bujale u nesigurnosti i svršile se u razočaranju. Izjednačivši telesnu lepotu sa vrlinom, ona je ispraznila i sputala svoj um i nakupila hrpu samoprezira. Zaboravila je na požudu i prostu brigu. Počela je da posmatra ljubav kao posesivno parenje, a romansu kao cilj duha. To će joj postati izvor iz kog će početi da crpi najdestruktivnije emocije, obmanjivanje ljubavnika i potragu za načinom da se voljeni zarobi – ograničavanje slobode u oba slučaja.
Nakon tog obrazovog kursa u bioskopu više nikad nije mogla da pogleda neko lice a da mu ne dodeli nekakvu kategoriju na skali apsolutne lepote, a po kriterijumima koje je u potpunosti upila sa velikog platna. Tamo su se napokon pojavile mračne šume, usamljeni putevi, rečne obale, nežni pogledi puni razumevanja. Tamo su sakati postajali celi, slepi progledavali, a hromi odbacivali svoje štake. Tamo je smrt bila mrtva i svaki je ljudski gest obavijen oblakom muzike. Tamo su se crno-bele slike spajale u veličanstvenu celinu – a sve je to bilo projektovano svetlosnim zrakom koji je prolazio iznad i dolazio otpozadi.
To beše jedno prosto zadovoljstvo, ali tamo je naučila sve što ima o ljubavi i sve što ima o mržnji.
Citati: Toni Morison, Najplavlje oko, preveo Stefan Kostadinović, Darma, Beograd, 2019.
Slika: Marie-Guillemine Benoist, Portret Afrikanke, 1800.
A . A . A 